Vidovdan, Vino točim, a vino ne pijem, Ivanova korita, Svilen konac (obrada i tekst) Neznanka, Čekaj me, Srbijo, majko, Zbog tebe mome ubava i mnoge druge, samo su neki od naslova pesama ispod kojih se kao autor potpisao Milutin Popović Zahar. Znalci narodnog stvaralaštva njegov rad u ovom domenu ocenili su kao najbliži izvornoj tradiciji srpske narodne muzike, pa oni koji ne znaju, često i greše poistovećujući ga sa narodnim, a Zahar skromno dodaje da je “svaki umetnik dužan da ostane veran duhovnim vrednostima svog naroda do kraja života”.

Znajući za Milutina Popovića Zahara, doktora međunarodnog prava, akademika Srpske akademije inovacionih nauka SAIN (2010), kompozitora, slikara, pisca, šahistu, violinistu, poliglotu, kao tvorca “besmrtnih” narodnih pesama, obeležavanje 50 godina rada ovog umetnika, u petak, 26. aprila 2013. godine, u Svečanoj sali Karlovačke gimnazije, uz prisustvo crkvenih velikodostonika, brojnih zvanica, a pre svega prijatelja, te ogromnu podršku glumca, boema, Karlovčanina Aleksandra Šace Matića, proteklo je u prisnoj atmosferi glorifokovanja života i ljubavi i otkrivanja jednog drugog stvaralačkog opusa, dela klasične muzike.
-Bilo mi je drago da baš na ovom, za mene kultnom mestu obeležim ovu značajnu godišnjicu, jer moja majka je ovde završila gimnaziju i stekla muzičko obrazovanje. Da nije bilo toga ja nikada ne bih stekao muzičko obrazovanje i ne bih postigao ovo - rekao je Milutin Popović, svima znan po nadimku Zahar, koji je dobio po slavnom nemačkom violinisti Helmutu Zaharijasu. Predstavljajući se svojim klasičnim delima, gospodin Milutin Popović pobudio je veliko interesovanje prisutnih, tim pre što su osim njegovog rada, pomenuta i priznanja i nagrade koje je umetnik za njih dobio diljem sveta, što je kod nas ostalo prilično nazapaženo. Za najveći uspeh Zahar ističe celovečernji koncert njegovih klasičnih dela u trajanju od jednog sata i četrdeset minuta, pod pokroviteljlstvom Međunarodnog olimpijskog komiteta i Ministarstva za kulturu Rusije, za diplomatski kor i specijalne zvanice povodom otvaranja sportske Olimpijade mladih održan u koncertnoj dvorani “Kolonija” u Moskvi 1998. godine. Njegova dela, Oda Olimpica, Neolantika (novosadsku sonatu), Kladenac, Plovidba, Trka na 100 m, Sećanje na slavu, Olimpijski plamen, Ciganske suze, Borba petlova, Santa Marija dela Salute, izveli su ruski umetnici, a dirigent Simfonijkog orkestra, Igor Glovičin je na kraju rekao da je to prekrasna muzika puna slovenskih motiva, koja vraća veru da evropska i svetska muzika nije izgubila melodiju, formu i oblik. Milutina Popovića Zahara nazvao je srpskim Geršvinom.
- Mi smo zemlja duge i bogate tradicije i neiskorišćenih mogućnosti. Još u vreme cara Dušana su bili skomrasi, dvorski svirači koji su bili preteče renesansne muzike, kao što su naše freske u Gračanici preteča italijanske renesanse, ali je sve to zaustavljeno zahvaljujući teškom položaju na kojem se ova zemlja nalazi, koji je osnovni uzrok naših stradanja. Sticajem okolnosti sada smo mi siromašna zemlja, a umetnička muzika rezervisana je za ljude koji imaju vremena da joj se postvete, da je slušaju. Srbija nema međunarodno priznanje kao zemlja u kojoj je negovana klasična muzika i ne smatra se za ravnopravnog člana kulturnih nacija u muzičkom smislu. Drago mi je da su mi Rusi odali priznanje, da je mojom muzikom i Srbija uvedena u red sinfonijskih zemalja, što je za mene ogromna čast, ali istovremeno i teško što nemam dovoljno priznanja u svojoj zemlji. Nadam se da će se to promeniti, i da će moj mjuzikl “Dnevnik snova” u kojem je opevana ljubav Lenke Dunđerske i Laze Kostića, zaživeti, da će se stvoriti uslovi za realizaciju kompletnog mjuzikla i da će njegovo izvođenje dobiti šansu.
U životu sam pravio folklorne melodije samo zbog toga da bih se materijalno obezbedio, da bih mogao da pišem ono što želim. Ceo moj život je pogrešno shvaćen zbog toga što su me poistovetili sa “muzikom lakih nota”, što mi je mnogo zasmetalo u životu. I bez obzira na moje potonje uspehe ljudi se često vraćaju na to, nikada ne govore da onaj ko može manje može i više, a onaj ko može više može i najviše.
Mislim da tajna mojih uspeha nije samo u mom talentu već u čvrstoj povezanosti sa tradicijom srpke duhovne ostavštine. Ja jednostavno pratim duh svog naroda, ostalo su detalji - zaključio je Zahar, a u nama je ostala neverica da je jedan ovako plodan stvaralac tako jednostrano shvaćen ili shvaćen samo od onih za koje je radio uzgred, poigravajući se.
Posle ovakve jedne večeri druženja sa umetnikom ostalo je da lebdi pitanje da li dovoljno cenimo iskren i posvećen rad.
Više fotografija možete da pogledate o v d e.