Gospodin Ivan Smajlović diplomirani inženjer tehnologije biotehničkih nauka, vlasnik zaštićenog i verifikovanog patenta, odnosno postupka kojim se, koristeći stabilne izotope vodonika, koristeći određeni instrument, može sa sigurnošću dokazati prirodno, autentično botaničko poreklo svakog alkoholnog pića. Kada bude usvojena, ovom metodom moći će da se iz prakse eliminišu svi falsifikati u industriji alkoholnih pića kod nas i u svetu. Prema nekim podacima čak 30% vina na tržištu je – falsifikovano.

U skladu sa tradicijom u kojoj kvalitet igra presudnu ulogu, koncept kontrole kvaliteta vina i alkoholnih pića novom analitičkom metodom za utvrđivanje i detekciju ilegalnih praksi u proizvodnji vina, kao što su dodatak šećera ili vode, kao i dokaz o autentičnosti ispitivanog uzorka vina i mogućnost utvrđivanja onoga što se traži po svim svetskim regulativama o vinu u funkciji je zaštite proizvođača i potrošača.
Ivan Smajlović govori o tome kako bi trebalo da se ova metoda primenjuje na kontrolu svih vina, kako domaćih tako i onih koja uvozimo:
-Na državi je da prepozna interes. Mogućnost ove metodologije je da daje informaciju bez obzira da li su uzorci poznati ili nepoznati. Treba pratiti šta su trenutno svetski trendovi, u kom pravcima se kreće svetska industrija i kakve probleme ona ima, i to iskustvo implementirati na nacionalnom nivou. Na zapadu neretko, iskrsavaju afere oko falsifikovanog vina koje završava na tržitu Amerike, koje apsorbuje sve ono što je kvalitetno i stvarno dobro. Amerikanci se svim sredstvima bore da zaštite svoju proizvodnju, da ne bi makar šta došlo na njihovo tržište. Sve ono što ne uspe da prođe na američkom tržištu, plasira se na Istok. Srbija se nalazi na tom putu ka Istoku. Ona je fasifikatorima posebno interesantna, jer predstavlja “kapiju” ka Ruskoj Federaciji. Mi imamo Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom po kojem Srbija može da plasira svoje proizvode na rusko tržište. Mnogi to zloupotrebljavaju i koriste Srbiju kao “međugradsku stanicu” ka ruskom tružištu. I kroz taj peron prolazi svašta. Gro se zadržava u Srbiji, a nešto završava na Istoku.
Da ne bi bilo zloupotrebe, ovom metodom je to moguće kontrolisati. Pitanje je da li ima
šanse da ova metoda bude primenjena u praksi, a to zavisi pre svega, od Ministarstva poljoprivrede. Ono je upoznato sa ovim konceptom i glasalo je pozitivno za njega, prihvatilo ovu metodu kao pozitivnu i sledeći korak je da se zakonski reguliše.
Da bi se zaštitila legalna proizvodnja, i kao potpisnici Prelaznog strgovinskog sporazuma sa EU, roba iz Evrope mora da uđe na naše tržište, ali postoji način da se detektuje ta roba i odredi njen kvalitet. Ono što je trenutno veoma čudno je to, da Ministarstvo, koje je podržalo ovu metodu, i s kojom je upoznato duže od godinu i po dana, mnogo odugovlači da je praktično primeni.
Nacionalno pitanje je da li ćemo imati Interfest u Novom Sadu koji će okupljati hrvatska, makedonska i srpska vina ili će okupljati francuska, italijanska, američka i austrijska vina i ovaj “međunarodni” sajam zaista postati međunarodni ili čak interkontinentalni. A to će biti moguće samo onda kada srpska vina budu prepoznata u svetu. Amerikanac kada vidi nešto što nije US, ili možda France, on neće da priča o tome. On mora da čuje iz referentnih izvora da je to ono što je kvalitet.
-Mi trenutno imamo stotinjak porodičnih vinarija. Velika većina od njih neće da ide dalje od 10 ili 15 hektara, da se razvija, zato što nema intresa, jer je srpsko tržište preplavljeno stranim vinima i oni ako prave više vine, ne mogu da ga prodaju. A zašto to ne bi okrenuli u korist srpskog proizvođača? Pa da on digne ne 10, već 30 pa i 50 hektara vinograda, i da to budu nukleusi sutrašnjih potencijala srpskog vinogradarstva i vinarstva, razviti industriju i da se na taj način plasiramo u svet. Srpsko vino je na nivou francuskih vina i mi možemo i želimo da imamo kvalitetno vino kao što je francusko. Nama ne treba francuski ili američki hrast, jer imamo naš hrast i možemo i trebamo da pravimo naš srpski barrique koji ima potencijal, koji može da postigne isti, ako ne i bolji kvalitet od njihovog. Tako se diže proizvodnja na nacionalnom nivou, tako se opismenjava narod da prati i traži ono što je dobro.
-Da bi to zaživelo, potreban je ogroman marketing. Trenutno naši proizvođači nemaju sredstava da bi se izreklamirali kako to valja, jer su za to potrebni milioni evra. Zato smo mi napravili i otišli korak dalje, dali mogućnost na prvom mestu “dali otisak” srpske proizvodnje, a odmah zatim, otisak da ne ostane samo na papairu, nego da dođe do očiju i ušiju svih potrošača. Napravili smo online concept, marketinški softver, koji će dati mogućnosti i potrošaču i proizvođaču da budu u direktnoj virtualnoj vezi, gde će potrošač na licu kupovine moći da dobije dodatne informacije o proizvodu za koji se interesuje i samim tim da kupuje srpsko vino i da ga dalje plasira. Mi smo imali jednu antirelkamu 90-tih godina. Svet je na nas, zbog sankcija i svega drugog, gledao na pogrešan način. U mnogim oblastima smo i imali pirateriju. Međutim, u Srbiji su se danas mentalitet i psihologija proizvođača promenili. To se još uvek ne zna dovoljno, a trebalo bi da se sazna, da Srbi prave kvalitena, orginalna, autentična vina, da se u njih ne dodaje niti šećer niti voda. Da su naša vina kvalitetna potrebno je ubediti i stranog turistu, a i domaćeg potrošača jer oni su ambasadori domaćeg vina. Neće to uraditi ni jedan ministar, na tom nivou na kojem će to uraditi Pera, Mika, Žika koji budu probali srpska vina. Mi smo došli do takvog nivoa da možemo da kažemo da su naša vina napravljena od grožđa, da su ta vina napravljena u Župi, Vršačkom vinogradu, na Fruškoj gori ili Paliću, Negotinskoj krajini itd. – kategoričan je Ivan Smajlović.
A mi dodajemo na kraju ovog teksta da se samo na ovaj način – kvalitetom i poštenjem, uzdiže srpsko vinogradarstvo. Ostaje nam da verujemo da će i ova priča stići do ušiju onih koji mogu da daju zakonske okvire i uvedu reda u proizvodnju i tržište alkoholnih pića.