Petrovaradinska tvrđava je nešto što ima Novi Sad i nijedan drugi grad na svetu. Petrovaradinska tvrđava je središte najveće umetničke kolonije, u kojoj radi i stvara više od 250 umetnika raznih profila. Na njoj se nalazi Akademija umetnosti u kojoj stasavaju muzičari, vajari, slikari, budući umetnici, kreativci i ambasadori naše zemlje. Na Petrovaradinskoj tvrđavi nalazi se Muzej grada, hram u kome je pohranjeno ono što je najvrednije iz prošlosti Novog Sada. Tvrđavu krasi najveći sat u Srbiji, a „izvrnute“ kazaljke postoje još samo satu na Šlozbergu (Schloßberg) iznad Graca. Tvrđava krije 16 km tunela, svedočanstva kada su u njoj stolovali cisterciti, bendediktinci i dr.

Za Novosađane, Tvrđava je motiv sa razglednica, mesto na koje se uvek vode gosti “sa strane”, ako dođu.
Među brojnim navedenim i izostavljenim znamenitostima Petrovaradinske tvrđave, nalazi se i Galerija ITD. Art direktor ove Galerije, Bane Radošević, vidno revoltiran izopštavanjem kolonije petrovaradinskih umetnika, koji čine dušu i srce novosadskog Monmartra, na upravo završenom EXIT festivalu, smatrajući da je grad propustio da svetu pokaže ono najvrednije što ima:
-Ovo je nešto što imamo i mi možemo da se ponosimo sa tim. To je ogromna količina stvaralaca skulptora, slikara, majstora ilustracije, kompozitora, filmskih radnika, kompletan spektar raznih umetnika. Ta količina od preko 250 umetnika raznih generacija koji rade, pa to nema ni jedan grad, a naša Tvrđava to ima. Nema mnogo ovakvih Tvrđava kao što je ova, ali nigde ne postoji nijedna ovakva umetnička kolonija kakva postoji samo u Novom Sadu. Novi Sad se dovoljno ne identifikuje sa svojim stvaralaštvom, a ja mislim da bi to trebalo. A to se i vidi da kultura nije važna budžetom koji se za nju izdvaja, jer budžet od 0,6% je na nivou statističke greške. I ovi umetnici ovde se doživljavaju kao incident. Ne kao sreća što su oni tu, nego „Otkud oni tu?“
Ovi umetnici su zapravo karakter ovog grada, lice grada ono što će ostati i posle 100 godina - kaže Bane Radošević.
Prema izvori bliskim organizatorima EXIT festivala saznajemo da je do ograđivanja ateljea došlo zbog prošlogodišnjeg ekcesa, kada je iz ateljea prodavano piće, od kojeg su dvojica exitovaca imala trovanje. I umesto da armija kontrolora, policajaca i komunalaca kazni izgrednike, po principu kolektivne odgovornisti, nasleđene (i nikako zaboravljene) iz komunističkog vremena, i zbog lične neažurnosti i propusta kažnjava.
-Tvrđava je veliki, a neiskorišćen potencijal, nastavlja Bane Radošević. Za potrebe EXIT-a bilo je postavljeno dvadesetak stejdževa, ograda, rasveta i posle EXIT-a to se sve demontiralo. Grad koji razmišlja komercijalno bi to ostavio i napravio tokom celog leta i iznajmljivao raznim festivalima.
Potencijal tvrđave uopšte nije iskorišćen, a za to je potrebna politička volja. I to ne samo Tvrđava već i gradić, staro jezgro Petrovaradina, Podgrađe je zapušteno, a to bi trebalo da bude mesto susreta svih turista sveta. Tu bi moglo da dođe 2 miliona turista godišnje, jer bi taj gradić i Vaserštat (Wasserstadt), ili Vodeni grad preuredili i dozvolili opet dunavskim tokom da se uđe u staro jezgro Petrovaradina, kako je to moglo pre 200 godina, brodićima, jedrilice, čamci, malim i većim plovilima, i tu bi mogli da naparvimo pozorišnu predstavu koja traje 365 dana u godini. Kako? Tako da ljudi dolaze na posao obučeni u prosjake, fiškale, vojnike, građane iz prohujalih vremena i da nam radnje budu uređene kao nekada. Od jednog prelepog istorijskog gradića napravili smo stacionar i spavaonicu za socijalno najugroženiji sloj stanovništva, koji ne može da plaća ni kiriju, a ne za održavanje fasada.
Gradić bi trebalo obnoviti tako, da u prizemlju budu raličiti sadržaji, juvelirnice, apoteke kakve su bile 1700 i neke, pa da apotekar bude obučen kao nekad, da podolska goveda dovlače kola u kojima je voće, kako se to prodavalo 1740. i ljudi obučeni kao seljaci iz tog vremena, da turisti imaju razloga da dođu da se slikaju, da kupuju, nešto da jedu u restoranima sa menijem kakav je bio 1700 godine... Ali za to je potrebna velika politička volja, to ne može da uradi sam grad Novi Sad, niti u saradnji sa Pokrajinom. U taj projekat mora da se uključi cela država, ali bi se to vratilo i tada ne bi dolazili samo „lovac Lale i njegova tri druga da bi ubili tri zeca“, i oni zaludni turisti koji zapravo idu na jadransku obalu pa su slučajno svratili. Ljudi bi namerno dolazili u jedan jedinstven grad, i prisustvovali živom času istorije.
Ta ideja može da se oplemeni i za to je potreban tim stučnjaka koji umeju da misle. A između ostalog, svaka ta ideja bi mogla da bude propraćena izložbom umetnika, hlebom i vinom. Mi možemo u petrovaradisnkim tunelima da napravimo muzeje piva, jer je ovo bio poznat kraj po pivarstvu, muzej vina, muzej naoružanja, sprava za mučenje, jer ima ljudi sa najrazličitijim interesovanjima. Sve bi to moglo da privuče ljude. Mi smo im sada ponudili Tuborg frižidere i Coca Colu kao da je to neka senzacija za koju ljudi iz belog sveta ne znaju. U Novom Sadu to što ćete otići u Tempo i Merkator takvih robnih kuća ima širom sveta. Jedino autentično u Novom Sadu „za poneti“ možete iz Galerije ITD i Manuelove radnje. Sve ostalo je produžena kineska bižuterija, jasno je naznačio gospodin Bane Radošević.