Na Prvenstvu Vojvodine u vožnji konjskih zaprega u Kucuri, održanom u četvrtak 5. septembra 2013. godine, sve je pratio i Vjekoslav Papadopulo, potpredsednik Konjičkog saveza Vojvodine i predsednik Upravnog odbora Udruženja odgajivača lipicarske rase konja Srbije. Zadovoljan brojem i učesnika i onih koji su pratili takmičenja, nezadovoljan što konjički sport u Srbiji nema adekvatan status, uprkos tome što se sve više mladih ljudi uključuju i bavi ovim plemenitim i atraktivnim sportom.

-Stanje u konjičkom sportu u Vojvodini je u napretku. Nekada je bilo da su glavni preponaši, kasači, galoperi, sada su se pojavile zaprege. Nisu oni još u vrhu, ali su zauzeli jako dobro mesto, zato što je do pre 5 godina bilo sedam ili osam fijakerijada, a danas ima 32. Gde smo jednom bili, a bilo je dve zaprege, sledeće godine kada dođemo u to mesto, ima sedam, osam zaprega. To znači da ljudi kupuju lipicanere. Lipicaneri su konji iz naših ergela, domaći uzgoj, ne uvoze se iz inostranstva, što je slučaj sa kasačima, galoperima i preponašima. Mi, koji se bavimo konjičkim sportom, imamo primedbu, da je lepo što se daje i za fudbal, za košarku, ali bi voleli da i nama neko odvoji neki dinar. Recimo, čitavu organizaciju ovog takmičenja smo sami finansirali. Iz članarina kupujemo pehare, nekoliko godina smo skupljali, takođe od članarina da bi kupili sat, jer smo doskora vreme merili sa štopericom. Čunjeve sam kupio ja, brojeve ja, loptice ja, samo da bi bilo tako kako se danas “tera” na svetskom prvenstvu.
*Da li imate uvid koliko u Vojvodini ima lipicanera i koje su ergele koje to ozbiljno rade?
-Jedna od najozboljnijih ergela je ona najstarija Karađorđevo, zatim Kelebija,ergela Bunford, u Surčinu ergela Bulić, koja ima 90 konja, Ergela Stari Tamiš “Almex”, ima dosta manjih odgajivača lipicanera. Lipicaner služi da samo da se vozi i “keri”. S njim se ništa ne radi, to je paradni konj. Engleska kraljica, kada je ženila unuka, vozilo je šest lipicanera a vranci su čekali ispred dvora. Znači da se i tamo pokazalo da je lipicaner konj za nešto svečano, uzvišeno i lepo.  
*Evidento je da se male sredine sve više uključuju u ovaj sport?
-Pre tri godine smo bili u Kovilju, na fantastičnom stadionu i jako lepo mesto za organizovanje fijakerijade, ali oni su tada imali dve zaprege. Jedna je od njih bila od konja koji su izvlačili trupce iz rita. Ove godine oni imaju osam takmičarskih zaprega. Prvi put ove godine u Novom Sadu, na Salajci, na fudbalskom stadionu “Slavija”, biće održana Fijakerijada “Kup grada Novog Sada“, što je vrlo lepo. Na Međunarodnom sajmu konjarstva i sersana od 3. do 6. oktobra, će takođe biti zaprega. Tradicija Novosadskog sajma su preponska takmičenja, međutim, poslednjih godina sve više su zastupljene zaprege.
*Gde smo u odnosu na svet, kada su  u pitanju zaprege?
-Mi smo postigli jedan nivo što se tiče broja i organizacija fijakerijada ali, sada treba to malo da se dotera, da se ti ljudi spreme. Da imaju para, oni bi možda mogli da odu na jedno takmičenje u Hrvatsku, Mađarsku… Ali, njima treba para do tamo da stignu, treba im oprema, fijaker koji košta između 5 i 8.000 evra. Oprema za dva konja košta od 2. do 4.000 evra. A sam konj može da bude 3.000, a može i 10.000 evra. Ovo je veoma skup sport. Ako i možemo da odemo, mi nemamo tu disciplinu koja se traži na evropskim i svetskim utakmicama.
*Imate li preporuke da se stvari poprave?
-U Hrvatskoj imate državnu Ergelu “Đakovo”. To znači da država vodi brigu o toj ergeli i sve funkcioniše. Mi to nemamo. Naše Karađorđevo nema sredstava i njihovi takmičari su  danas došli tako što im je organizator fijakerijade u Kucuri dao za gorivo.
Ministarstvo za poljoprivredu treba malo više da se uključi i stimuliše ovaj “sport”, da bi još više napredovao. Potrebno je obezbediti sredstva za sudije, za pehare i to je otprilike sve što nama treba.
A ono što je pozitivno u ovom sportu je da u njemu ima sve više mladih ljudi. Hoću da naglasim da su na ovim utakmicama i bake, deke, majke i očevi, deca, čitave familije. Tu nema policije, žandarmerije, nema tuče, nema vike. Na svakoj fijakerijadi imamo od 300 do 1.000 ljudi, što bi mnogi poželeli da ih toliko bude na fudbalskim mečevima. Na konjička takmičenja ljudi dolaze da se sete onih starih vremena fijakera, snaša i tamburaša, da se podsete nekada kada su njihove dede imale konje i radili sa konjima, kad je konj bio član porodice, kada se s njim sve dešavalo. Ovo je lep sport, u kojem može da se uživa - izjavio je gospodin Vjekoslav Papadopulo.  
Nedavno smo u Bačkoj Topoli prisustvovali prvom Vojvođanskom galopu polikrvnih konja, a bilo je i zaprega , koji je organizovan uz pomoć kolega iz Mađarske. Da nije bilo te pomoći, pitanje je da li bi se takmičenja na Zobnatici i održalo, jer je poslednje slično organizovano bilo još davne 2007. godine. Od tada do ove godine tamo se ništa nije događalo. Pokazalo se i tada da naši ljudi vole konjički sport, jer ih je na tribinama bilo nekoliko hiljada, a naši severni susedi su još jednom potvrdili kako i koliko se vole konji i na kom je nivou konjički sport u toj zemlji. Zobnatica, ima hipodrom, ima halu za treniranje i halu za održavanje koničkih manifestacija, ali ona trenutno nije u funkciji već se koristi kao magacin. A Novi Sad nema ni hipodrom ni takmičenje. Samo Međunarodni poljoprivredni sajam, ljude koji izlažu, takmiče se. Ako se sećate, ove godine je u takmičenju nastupilo rekordnih 22 dvoprega. Buđenjem Međunarodnog sajma konjarstva i konjičke opreme, koji je izrastao iz naziva Horseville, svi očekujemo, ako ništa drugo, bar da će stvari u konjičkom sportu krenuti nabolje.