Sudijski poziv je nešto što je teniskim krugovima poznato, ali ne i šire. To je jedan ozbiljan i odgovoran posao, a Vladimir Erg je u tom poslu dostigao sam vrh. Još kao srednjoškolac Vladimir Erg je položio ispit za nacionalnog sudiju, ali se tim poslom počeo baviti tek posle završenog Stomatološkog fakulteta, sredinom devedesetih godina. Biti nacionalni teniski sudija znači biti odsutan od kuće četiri dana u nedelji, nekada i duže. Biti međunarodni teniski vrhovni sudija ravno je odricanju jednog vrhunskog igrača u tenisu. Nema nikakave razlike između sudije koji sudi jedan Vimbldon i jednog vrhunskog tenisera, odricanja su identična: zapostavlja se porodica, prijatelji, privatan život, a sudije, kao i teniseri, moraju da održavaju kondiciju.

O svom razvojnom putu od nacionalnog sudije do međunarodnog sudije nosioca ATP, WTA, ITF Silver badge Referee, gospodin Vladimir Erg kaže:
-Kada sam ja počinjao nisam imao ni knjigu iz koje sam učio, niti podršku, jer niko čak ni u Teniskom savezu Srbije nije znao gde se bilo šta polaže. Poslednjih deset godina Vuk Nikolić i ja, organizujemo Nacionalnu školu za Vrhovne sudije TSS u skladu sa pravilima školovanja ITF-a i sa nastavnim materijalom koji obuhvata TSS i ITF pravila i procedure, čime pružamo ozbiljne uslove ekvivalentne svetskim standardima.
U međuvremenu je značaj poziva teniskog sudije znatno porastao. Primera radi, kada sam ja bio mlad sudija, suđenje je bilo besplatno i spavali smo u šatoru. Danas, sudije imaju sjajan smeštaj, rade za honorare koji su po svetskim standardima, ali tako i sude. Dostigli smo jedan evropski nivo i broj sudija u Srbiji je mnogo veći nego ranijih godina, što je srazmerno broju turnira koje danas imamo. Sudije koji danas počinju, počinju u jednoj bajci, ali i to je slično nekadašnjim teniserima koji su počinjali u mukama, a danas su te muke neuporedivo manje - konstatuje Vladimir Erg.
Kada je pre tri godine u Turskoj, položio za šefa sudija i u tom momentu bio vlasnik tri srebrna bedža (jedini u svetu u tom momentu), već tada je znao da je njegovo suđenje u stolici na zalasku karijere, jer se već orijentisao na kontrolora i šefa sudija i nije mogao da isprati sve tri pozicije, iako je broj vrhunskih sudija, eliti kojoj i sam pripada, jako mali. Bilo mu je jasno da niko od njih ne živi u Srbiji, nego Australiji, Americi, Francuskoj, gde imaju jedan gren slem, koji je kultan u svetu tenisa i veliki broj turinira. -Danas se bavim poslom vrhovnog sudije, zadržao sam dva srebrna bedža i uspeo sam da budem vrhovni sudija na jednom WTA turiniru ove godine, u Azerbejdžanu u Bakuu, koji je osvojila Bojana Jovanovski, i njen trijumf ovekovečio sam fotografijama, kasnije objavljenim u „Sportskom žurnalu“. Ne verujem da ću dostići onaj nivo koji sam imao kao sudija u stolici, ali sam zadovoljan.
Posao vrhovnog sudije je jednak poslu menadžera i 80% je dilovanje sa menadžerima, igračima, roditeljima, sponzorima, medijima, skupljačima loptica, sa zahtevima svih njih koji su specifični, građanima, uz poslove marketinga, finansije, ukratko, to je jako zahtevan posao. Da bi neko to mogao da radi mora da gleda sport uživo.
Svedoci smo koliko je cenjen sudija i od strane igrače, sudijska reč i odluka može da bude presudna za ishod celog meča. Doživeo sam i da mi na kraju meča (igrao je Ivo Karlović), priđe nekolicina iz publike da mi čestitaju za obavljeni posao. Zamislite samo koliko je potrebno iskustva moći ispratiti sevis od preko200km/h bez hokaja. U zemljama poput Engleske, Japana ili Francuske na Roland Garosu, gledaoci se slikaju sa sudijama, iako nemaju pojama kako se zovete, ali samim tim što ste sudija shvate koliko ste vi značajni. Tako nije u Srbiji. Za ljude koji igraju tenis ovo je manje cenjen poziv. Trenutno kod nas postoji problem roditelja koji „nezgodno reaguju“, i to je bilo prisutno prvo u kategorijama dece do 16 godina, a sada i kod najmlađih, do 8 godina, koji uopšte ne respektuju protivnike, tenis kao igru i sudiju. Šteta za decu, jer nekoliko njih je izuzetno talentovano.
Nije lako održati satisfakciju stalnog menjanja ambijenta, uslova, uz pritisak od strane igrača, roditelja, ali Vladimir Erg izdvaja dva presudna momenta: prvi je taj da je suđenje vid edukacije, jer dobar sudija je onaj koji edukuje igrače, od 10 godina do profesionalaca i vezano sa tim organizacija velikih turnira, koja zahteva veliku energiju, ali divno je videti kako je od ničega nastalo nešto i to nešto je postalo tradicija i odvija se već čitavu deceniju. Druga stvar koja ga stalno „gura“ napred je činjenica da je život vaga sa samo dva tasa, na jednom je posao, a na drugom sve ostalo.
-Što se više odričeš, više uspevaš u sportu. Ja sam mogao da krenem putem stomatologa, i ne znam kako bi bilo, ali znam šta sam prošao kao teniski sudija. Kada sada zatvorim oči u nekim trenucima sreće ili nesreće, mogu da kažem da sam bio na 27 gren slemova, na tri olimpijade, učestvovao u organizaciji i edukaciji na dve olimpijade, dva masters kupa, nekoliko WTA, bio sam šef na finalu Devis kupa bez bedža, šta je bio neverovatan psihološki pritisak, nikada nisam imao toliki pritisak kao tada. Popeo sam se na stolicu na Vimbldonu na centralnom terenu, terenu broj 1, Suzan Lenglen na Roland Garosu, sudio sam kao linijski sudija i Mekinrou i Borgu, Samprasu, Federeru, Vilanderu, Bekeru, Agasiju, Rusedskom i naravno Novaku, deo sam neke istorije i to mi niko ne može osporiti. To je ono što je deo mog života i ja sam večno zahvalan životnoj koincidenciji da dođem do svega toga.
I da se vratimo pitanju s početka ove priče, i relaciji nekada i sada, i koja je perspektiva ali i sudbija tenisa u Srbiji?
-Kada sam počinjao da sudim, sudio sam na čelendžeru u Budvi Nenadu Zimonjiću i Dušanu Vemiću koji su igrali kvalifikacije. Kada sam te iste godine otišao na Vimbldon, bio sam jedini iz naše zemlje. Ipak, kasno sam počeo aktivno da se bavim ovim poslom, imao sam 32 godine, tada je zemlja bila pod embargom i kada sam prelazio granicu Mađarske nisu hteli da me puste. Zato sam uvek imao želju da edukujem nove snage koje dolaze i kojih u Srbiji već ima. Nadamse da će Marijana Veljović, koja je potekla iz naše škole iz Srbije, i počela da sudi gren slemove, kao što sam i ja počeo na liniji, došla do finala gren slema, kao što sami ja došao, bila na master kupu, kao i ja, da bi se popela u stolicu i možda jednog dana dobila srebrni i zlatni bedž. Ja se nadam da će ona jednog dana imati zlatni bedž koji ja nisam dobio, a da li će mi se to desiti kao vrhovnom sudiji ili šefu sudija, to ne znam. Mislim da sam malo poranio, kada sam ja počinjao nikom nije bilo u interesu da budem tu gde jesam. Posle mene, koji sam probio led, i sa Novakom Đokovićem, kao No.1, mlađima su mnoga vrata ovog sveta otvorena.
Ljudi u Srbiji nisu svesni šta znači imati igrača No.1 i kada on bude otišao u “penziju” shvatićemo koliko stotina godina će nam trebati da dođe neki novi Srbin na to mesto. Danas svi gledaju tenis, gledaju Novaka, sutra kada to ne bude bilo, pitanje je da li će neko uopšte gledati tenis u Srbiji - zaključuje Vladimir Erg.