Grupa novinara boravila je pre nekoliko dana u vinogradima Vinarije Mačkov podrum u Irigu, tačnije na potezu Memijevo, u vreme berbe grožđa. Novinari su postavili uobičajena pitanja vezana za berbu, Traminac, Portugizer, a jedno od njih se odnosilo na aktuelnu situaciju vezanu za da ograničavanje uvoz spske pšenice u Makedoniju. Usledio je odgovor gospodina Save Jojića, koji verovatno predstavlja i mišljenje većine privrednika, vinogradara.
-Država Srbija je trebala je nekim reciprotitetom da reaguje odmah. Dozvolila je da prođe letnja sezona, da sve makedonsko povrće završi ovde, da se uguše naši proizvođači povrća, i onda je zapretila vinom. Čim je zapretila vinom, odmah su u Vladi Makedonije shvatili da je đavo odneo šalu i da je njima jako značajno da izvoze vino, samim tim što je srpsko tržište najveće za makedonski izvoz. Treba naći meru. Ja nisam za to da se makedonsko vino ne uvozi u Srbiju, ali sam za to da se preduzmu i neke naše mere i šta je to od vina što može da uđe u Srbiju. I da se zapitamo: da li Vršački vinogradi mogu da popune nešto od toga. Da li može evro uložen u Vršačke vinograde da da rezultate ili svaki evro mora da izađe izvan granica Srbije.
Skoro sam bio u Austriji kao gost njihovg Ministarstva za rad i socijalnu politiku, i kada sam postavio pitanje baš oko grožđa i vina, onda su oni rekli: „Naš svaki građanin zna da svaki evro uložen u austrijsko vinogradarstvo i vinarstvo je manje otpuštenih radnika u Austriji.“ Možda ne bi bilo loše kada bi i mi u Srbiji tako razmišljali.
Ovde danas na imanju Mačkovog podruma je oko 40 berača. I to je tako danima. Ali nije samo tako kada je berba u pitanju. Kada u proleće počne rezidba pa do završetka berbe, svakog dana imamo 15 do 20 zaposlenih. Zamislite, da neko nekim merama dovede u situaciju Mačkov i druge podrume, da zatvore svoje vinarije, ovi ljudi neće imati posla. Mislim da je Srbija morala ranije da donese recipročne mere, a i u principu da se ograniči uvoz makedonskog vina, pa i grožđa u Srbiju. Dajmo podsticaj i šansu našim proizvođačima. Područja Fruške gore, Župe, bila su kadgod puna vinograda. Mi se danas hvalimo što je Ministarstvo podstaklo sadnju nekoliko hiljada hektara vinograda, a nekada je u Srbiji bilo zasađeno 110.000 ha, od toga samo u Vojvodini 36.000 hektara. Sada cela Srbija nema 36.000 hektara.
O iskustvima drugih, u okruženja, gospodin Jojić je rekao:
-Bio sam u Štajerskoj gde Vlada u saradnji sa lokalom, čine sve da oživi Štajersku koja je veoma slična našoj Fruškoj gori, da ljude vrati na njive da se bave proizvodnjom i to ekološkom, prirodnom itd. Nema ekološke proizvodnje u velikim okvirima ako nemate veliku radnu snagu. Ne možete sedeti u gradovima i govorti o ekološkoj proizvodnji. Ekološka proizvodnja, bio i organska, traži živog čoveka na njivi. Jeste to mukotrpno, ali ako želimo organsku proizvodnju, a čitav svet se kreće prema tome, moramo da vratimo ljude na selo, ali onda moramo da im damo šansu da to što proizvedu da imaju šansu negde da prodaju. To je mnogo lakše reći nego uraditi. Za tako nešto trebaju dobre komunikacije, na prvom mestu putna mreža, nema ruralne, turističke privrede, bez puteva. Mi se nalazimo u opštini Irig, i puna su nam usta turizma, ali naši turisti nemaju gde da dođu, jer imamo samo jedan magistralni put Ruma-Irig-Novi Sad, a tu nije turizam. Turizam je na tri kilometra od Iriga, ali tamo gde je celina našeg vinograda najlakše se dođe helikopterom. Nema izgleda da turista dođe da vidi lepote. Pa ne moraju biti svugde asfaltni putevi kao u Štajerskoj gde se svugde nalazi put makar dva metra širine, do svake farme, salaša, vinograda... Makar tucanik da uspostavimo, da možemo dovesti turiste, a ja sam i u Italiji, Austriji, Sloveniji video da su turisti čudo. Ljudi žele da izađu iz betona, stakla, čelika. Ne mogu se očekivati spektakularni novci kao na Ibici, ali se može očekivati dovoljno da jedno domaćinstvo živi od toga – zaključio je Sava Jojić.
