Ekskluzivno za TOPSRBIJA.COM o radu i aktivnostima najstarijeg i najcenjenijeg vinskog viteškog reda Arena Zabatkiensis govori Veliki majstor, gospodin Dragutin Miljković:
“Red vitezova vina Arena Zabatkiensis je prvi vinski red u Srbiji, osnovan 22. januara 2001. godine, na Sv. Vinka, a osnivačka skupština, statut i izbor časnika obavljen je 14. januara iste godine, na Dan Sv. Trifuna. Time smo želeli da se, pod jedan, deklarišemo kao neko ko se ne ravna po crkvenim nego po vinskim kalendarima, i pod dva, izabrali smo latinski kao zvanični jezik, čime smo izbegli da se prevodimo na tri, a po nekad i na pet, šest jezika.

 Ideja nastanka reda je bila prozaična. Vinarstvo u to vreme je ovde ozbiljno napredovalo. U to vreme je Podrum Palić još uvek bio jedan jaka kuća, čak i kuća u usponu. Pojavilo se i nekoliko manjih vinara koji su vrlo lepo radili i napredovali, i na nama je bilo da nekako objedinimo tu vrstu snage, tog pokreta.
Kod nas zadrugarstvo nema dobar renome i dobar ambijent. Iz raznih razloga zadrugarstvo , ili neka kooperacija sličnog karaktera, nije dobra reč koja se čuje u ušima. Udruženja su manje više doživljavana kao forma - čini što činiš, a u našem komšiluku se u to vreme već ozbiljno razigrala priča viteških redova, kad to kažem mislim na Mađarsku i njihove vinske regije i ta ideja je na neki način ovde samo presađena. Tako da smo pelcer dobili od viteškog reda Sv. Vinka iz Županije Čongrad, našeg prvog komšije. Mi se od tada sa njima družimo po pitanjima vina bez zastoja i bez rezervi, a izgradili smo jedan vlastiti stil, jedan vlastiti program realizacije onoga što jeste cilj udruživanja ove vrste. U suštini, deklarativno, mi smo nevladina, neprofitna organizacija koja ima želju da promoviše kulturu vina.
A praktično to znači pokret koji u prvom redu pokušava da bude od koristi ljudima koji se bave proizvodnjom vina u sektoru marketinga. I mi smo dugo godina brali dobre plodove toga što smo bili prvi, što smo prilično čudno obučeni, jer gde god da smo se pojavili, odmah smo bili uočeni, a ljudi su sa neskrivenom znatiželjom pokušavali da shvate šta mi to radimo. Mi smo te situacije koristili da kažemo šta imamo o vinima sa peska, o vinima iz subotičke peščare, o vinima uopšte, o tome kako mi to ovde radimo, kako pijemo vino, u kom društvu, na kojoj temperaturi, iz kojih čaša, s kakvim jelima, sve detalje koji su fundamentalna tema našega bavljenja. U potpunosti smo se oslonili na Belu Hamvaša, i njegovu “Filozofiju vina”, malu knjižicu punu velikih mudrosti. Mi smo ih usvojili, na nju se naslanjamo, učimo, i nju plasiramo. Naša ideja ili ideologija poštovanja vina i načina na koji se družimo s njim, poprimila je jednu širinu. U međuvremenu su formirani drugi redovi uglavnom na našem konceptu, neke smo mi osnovali, neki su imali direktne kontakte sa Mađarskom ili Austrijom, stigli smo do Makedonije, BiH, Crne Gore, a u Hrvatskoj, za Berbanske dane, sredinom septembra, treba da formiramo tamošnji viteški red. I to je jedna od naših misija.
Funkcionišemo kroz svoj kalendar, koji se sastoji iz dva dela. Prvi obuhvata sedamnaest termina u godini kojim se mi, kao vinari, oglašavamo. Ako bi počeli od Nove godine, prvi je 22. januar, sv. Vinko; 14. februar, Sv Trifun; mesec dana kasnije 14, mart Sv. Grgur, tada se prvi put izlazi u vinograde; Đurđevdan, 6. maj je dan kad se završava rezidba i na neki način proslavlja završetak prolećnih radova; 25-og maja je Urbanov dan (po papi Urbanu I.), dan okada se beležava početak cvetanja vinove loze i zato je proletni sv. Urban (postoje još tri) već sedam vekova zaštitnik vinogradara i vinara. Istovremeno je i pandan sv. Martinu u novembru. Njegov kult je vezan za sposobnost da štiti vinograde od nevremena, i to mu je peh, kada je dobra godina obasipaju ga darovima i radostima, a kada je godina loša - grdnjom. To mi pokušavamo da nivelišemo i da ga poštujemo kao nekog ko je imao razumevanje za teške radove vinogradara, i još teže bačvara i krčmara. Leti smo u hladovini i tada se “greši” duša, pije se špricer, pivo da bi dočekali Berbanske dane, uvek treći vikend septembra, kada se slavi završetak berbe. Još dva termina su zanimljiva, vezani su za stavljanje klepetuša, i nekakvih sredstava u borbi sa čvorcima i pticama koji napadaju zrelo grožđe, neki od pošasti od kojih se treba braniti da bi najradosniji dan u godini dočekali, a to je 11. novembar, Sv. Martin i treći četvrtak u novembru, kada se slavi Evropski dan mladoga vina, kad se mus pretvara u vino i kad se prvi put susrećemo sa plodom te godine u vinogradima. Iza toga dolazi 27. decembar, Sv. Ivan, kada se vino krštava i dobija blagoslov za pijenje vina, i onda ulazimo u vreme 22. januara, novi ciklus, koji smo mi pretvorili u Dan Kevedinke, barjak vino, zbog toga što je najraširenije vino na pesku od 1900. godine.
Drugi deo kalendara je vezan za svaki drugi utorak u mesecu, kada se na Paliću dešavaju Palićki vinski susreti, gde su na stolu jedna sorta vina i jedna ili više vinarija. Tako je u avgustu na stolu bio Rajnski rizling, doneli su ga 7 proizvođača tog vina, došli su gosti, mi smo pripremili neku hranu i polako smo pijuckali to vino. Svako degustator je dobio ocenjivački list, dao svoje mišljenje o tom vinu, a za najbolje je izabrano ono koje se to veče najviše dopalo prisutnim gostima. Takođe, biramo onoga ko je dao napribližniju ocenu, računajući sve ocene koje su tu date, tako da je to jedno zabavno veče koje mi doživljavamo kao najoperativniji deo našeg druženja, jer je to svojevrsna škola kulture vina. Mi tu demonstriramo prilično oštre kriterijume kada je reč vinu, o jelu koje spajamo, o odnosu prema vinu, a to ocenjivanje je jedan trening, učenje, pet segmenata koji se ocenjuju (boja, gustina, usku, miris, opšti utisak). Sve se rasčeljava, da bi čovek sam došao do spoznaje kakvo vino pije, a ako je promašio, da ima vremena da to ispravi i sledeći put koriguje i u otvorenoj komunikaciji pita, razgovara o Božanskom napitku.
Udruženje ima 31-og aktivnog člana, mada nas je na osnivačkom spisku 56. Neki ljudi su su se na razne načine pasivizirali ili nestali, umrli, preselili i slično. S druge strane, svake godine primimo jednog do dva nova člana, ali ne težimo da na silu budemo masovna organizacija. Nije nam do toga da nas ima mnogo, već da to bude jedna ekipa ljudi kojima se može verovati. Ljudi koji mogu da utiču na druge ljude, jedan tim koji može da učestvuje ravnopravno u misiji koju zovemo kultura vina.
Da li su članovi zadovoljni?! Mi smo dugo vremena bili dobrovoljci, imali zabavu na vlastiti račun, sada za naše aktivnosti po neko ima i razumevanja. Ali to je manje važan parametar. Važnije je da mi naprosto primećujemo da iz godine u godinu imamo sve bolja vina, da se kriterijumi ljudu koji vole da piju vina izoštravaju, baš kao i onih koji nude vino. To znači da “obrazovanom” čoveku ne možete više ponuditi loše vino. Možete, ali, bez uspeha. Mi se zalažemo da treba piti vina, uvek i na svakom mestu, sa pravim ljudima i uvek umereno. Magična reč umereno je nešto što se uvek i na svakom mestu izgovara. S druge strane, ljudi koji proizvode vino pre ili kasnije kada dođu u susret sa nama pošteđeni su vlastitih zabluda, grešaka, promašaja. Mi ne izbegavamo da kažemo: to što si ti nama ponudio to nije to. I razmišljaj gde si i šta pogrešio.
Pa onda ta takmičenja: za sv. Urbana imamo smotru vina, bude od 150 do 200 uzoraka. Sva se ona pred ozbiljnim međunarodnim žirijem koji kompetentno ocenjuje. I svi znaju na čemu su. Vinari su stekli poverenje u nas, shvatili da nemamo interes da nekoga ojadimo, da nekoga uzdignemo, već da mora svako da zasluži ocenu koju dobije.
Treće, vrlo važno, ono čime se posebno ponosimo, je da vina sa naših prostora dobijaju sve više nagrada na takmičenjima, što znači da napreduju. Sve ređe se dešava ili gotovo se uopšte ne dešava da dođe neko i traži belo ili crveno vino, već se tačno znaju etikete I šta se hoće. Ovde ( u Subotici) se vodi dijalog oko vina, ovde se vodi računa šta ima na vinskoj karti. Obavezna je pojava da na listi svakog lokala, kafane ili restorana, ima lokalnih vina. Naravno, ima i drugih, jer mi nemamo razloga da se zatvorimo niti da diktiramo nekome ukus. Mi samo želimo da skrenemo pažnju na dve stvari: jedna je da kulturan čovek, kada dođe u neku sredinu, želi da ruča, ne treba da uzima neka sicilijanska ili meksička jela, već da traži ona koja se spremaju tu, i opet, ako je razuman i kulturan, da traži lokalno vino koje se sa tim jelom ljubi. Na tome zasnivamo ideju zašto treba da u svugde imamo domaća vina i da dočekujemo goste sa stilom.
Inače, naš vinski red, ima svoj red, tj. svoju organizacija. Senat je rukovodstvo, veliki majstor je vođa, kancelar čovek koji vodi administraciju reda itd. Postoji i Časni sud, kad neko nešto zabrlja onda Časni sud o tome odlučuje. Svake godine ustoličavamo kraljicu berbe koja prati vinski red na nastupima. Svi naši vitezovi permananto kontrolišu šta se dešava u sektoru kvaliteta vina, šta se radi na vinskim manifestacijama, kako se sprovode ideje vezane za iste. Mi nemamo ambicije da nikog učimo ničemu, u smislu da mu solimo pamet, da na bilo koji način diktiramo kako će neko da radi i živi. Mi pokušavamo samo da stavimo do znanja da može i drugačije, da to drugačije ima svoje dobre reprekusije, i da na taj način daje jedan fini rezultat, jednu finu realizaciju.
Udruženje ima svoju himnu koju koristi u situacijama kada se primaju novi članovi, propozicije oko ceremonijala, i još neke rituale, koji čine da naša ideja, naš vizuelni nastup deluje pomalo mistično, da bi to sve zajedno izazvalo pažnju i doprinelo da nastup bude uspešan.
Ponavljam najvažnije: mi smo zastupnici ideje da se vino pije na svakom mestu, u svako doba, da se pije koliko god je moguće, sa idejom da se zna s čime se slaže, sa kojim jelom, u kojoj, čaši, na kojoj temperature, u kojem ambijentu, itd. I da se sve to čini u umerenim količinama, da ne budete teret ni sebi ni, ne daj Bože, opasnost za okolinu.