• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

„Jagodinski je jedan od retkih umetnika kome nikada nije dovoljna jedna, dve
ili tri replike na temu koju zagovara. On razmišlja u ciklusima. Njegov je likovni rečnik okrenut više pojmovima... On jednostavno ne ume da izmišlja male stvari“ izjavio je jednom prilikom poznati slikar-grafičar Miodrag Miša Nedeljković i kada bi hteli ne bismo uspeli kraće i tačnije da opišemo lik i delo Milana Milića Jagodinskog, slikara, pesnika i kompozitora.

Milan Milić Jagodinski piše poeziju za decu i odrasle, i objavljuje u Nevenu, Đurđevku, Zeki, Beloj pčeli i na radiju. Olikovio je (ilustrovao) svoje i književna dela drugih autora, Idao zbirke Pesme klozetske i svetske, Pesme (i slike) lekovite, ili ostrva nade; Jedan je od pokretača i nastavljača Lista za kulturu i umetnost Stražilovo. Projektom Morfogeneza zvuka, 1972. godine u Beogradu, 1979. Izložbom u galeriji Upidiva, Striplinzi i projekti, počinje sa razbijanjem čamotno običajne prakse stereotipnog predstavljanja autora i njegovog likovnog dela. Godine 1987. u galeriji Upidiva, prikazuje izložbu akvarela od 32 slike, naziva: Domišljavanje Petrovaradinske tvrđave, godine 1998. izlaže akvarele, sa motivima novosadskog vikend naselja Kamenjar na vodi, tj. na šticama alaskim, imenovane kao Cvetna bašta nuz vodu veliku. Tvori ciklus akvarela od devet diptiha, naziva Nebeska, a 2000. godine izrađuje 28 gigantskih ilustracija za samo jednu svoju pesmu, pod imenom Super mleko. Aktivno se bavi likovnom kritikom u Poljima, Stražilovu, Indeksu...
Milan Milić Jagodinski bio je jedan od onih izabranih koji su od 24. do 27. oktobra bili deo Prve likovne kolonije Etno domaćinstva Miljević u Starim Ledincima.
-Moj motiv i motiv svih mojih kolega koji su se ovde okupili je taj da mi slikari žudimo za druženjem - objašnjava gospodin Jagodinski. Ovo nisu druženja akademske prirode, gde se vrednuje delo, gde postoji žiri, oslobođeni smo tih zaumnih stvari koje umeju i da ljude posvađaju. „Likovna susretovanja“ su oblik druženja takve prirode gde mi stičemo iskustva, gde mlađi gledaju starije šta ovi rade, gde stariji mogu da osavremene svoje ideje, da vide neki novi trend, novosti...
A ovo što se tiče ovog kod Miljevića je za sve nas veliko iznenađenje. Mi smo odlazili i na razna kolonije koje su organizovali privatnici, kao što je i ovaj gospodin Dragan i njegova kompletna porodica, i uglavnom je to bilo neko tvrdičenje. Neko je čuo, ko nije ni mnogo likovno obrazovan, da može da se zaradi na slikama. A taj jadnik ne zna da je sliku teško prodati, što je povod za mnoge smešne, ali i tužne situacije.
Na te i takve situacije, progovorio je poeta je u Jagodinskom, i to pesmom u kojoj između ostalog kaže da pošto slikari daju najbolje, da je red da najbolje da i domaćin. Ovde nije bilo potrebno da peva tu pesmu. Domaćin ih je dočekao otvorena srca.
-Za mene je, kao likovnjaka, jako važno, a što sam shvatio kada sam došao ovde, da je to retko mesto gde sam ušao da se „ne kičeraji“. Bio sam na nekim skrivenim mestima, kao što je i ovo, gde ljudi prave nešto što je nihov ukus. Međutim, ovde sam video da ima ukusa. I šta treba više za umetnika kada vidi da će ono što treba da radi naći mesto u ambijetu kod ljudi koji će znati to da postave na prvo mesto i da cene. To je za mene najveća radost. A ja sam se nekada bavio likovnom kritikom i dobio sam od Draška Ređepa nadimak „Jakobinski“, jer kada sam nekoga pohvalio to je bilo nešto posebno. Ne zato što sam želeo da „sečem“ umetnike, niti da pišem tzv negativne kritike., već zato što je kritika kritika, i znam šta je dobro i šta vredi.
Ima još jedna stvar koju sam ovde primetio i nigde više. Nema malte ne mesta gde smo išli da se nije desio neki eksces. Ima onih koji malo popiju, nekih pustih naravi, ali ovde se nikom nije desilo da se otkači i tom smuislu. A evo zašto je to tako ispalo: ako je neko i bio od tih koji vole da se kere, to je sve leglo zato što je ovde sve bilo na izvolte. Što bi se neko posebno isticao kada je sve bilo tu, i prosto čoveka nekako i sramota da nešto zahteva, i da pravi negodovštine kada je bio švedski sto u piću, i sve ostalo. Ja još nisam kući otišao iako sam tri puta pokušavao. Jednostavno, lepo mi je - iskren je Milan Milić Jagodinski.
Ja nisam mnogo eruptivan, koji voli mnogo da radi, ja više volim da promišljam, kada krenem i mene je jako nerviralo, to nije kritika mojih drugara, to se masovno to je vikend od četvrtak do subote, jer se nedelju nije radilo, neverovatno mnogo slika je napravljeno. Bilo je autora koji su ostvarili 4, 5, 6 slika, ja sam se u jednom momentu uplašio da i ja moram da naprvim šest slika. Najveći problem je bio da li je moram da pravim toliko. Onda sam drugi dan shvatio da neću. Uradio sam na kraju dve, što je mnogo i za mene. Ima prosto slikara koji rade lako, a ja nisam od tih, kaže čovek koji u sebi nosi tri
Umetnosti: likovnost, živu ili prisanu reč i muziku, sve ostalo su koreografije. On sve to obuhvata svojim delovanjem.
Profesionalnom deformacijom kritičara, kritikuje i sebe pa kaže:
-Možda je to onako, ako imate tri česme iz svake curi po malo. Nigde ne mogu do kraja da budem dobar, ne može se sve obuhvatiti, ali ne može od toga ni pobeći. Ako ima takve darove, onda to prosto mora da se ispoštuje. Kada nadođe inspiracija za neku sliku, to je lakše, sedneš i počeneš da škrabaš, i onda nešto počinje da se pojavljuje. Problem je kod pisanja. A i kod komponovanja. Ja imam i svoje pesme koje pevam, ali sam totalno nepismen. Sviram usnu harmoniku za moju ličnu zabavu. Ali ja melodiju zapamtim. Kada mi se desi melodija ne može da se spava, to je kao i pisanje. I ležeš i ustaješ sa rečenicom, ona te ganja danima, tako i sa muzikom, sviruckam, a ne znam šta je.
I kako se rastati od ovako jednog sveobuhvatno zabavnog višedimenzionalnog umetnika, nego strofom iz njegove pesme, „Imati i nemati“, koja je, po našem mišljenju, u potpunosti odgovarala trenutku:
Ako ti šta zatreba, a ja budem mogao,
mesta u ovom domu, koji ne pamti koliko ih je
primio, i za tebe će danas dovoljno biti
U kuću ovu, šta god uđe i čeljad ova šta bude
imala, bratski ćemo i na ravne časti podeliti.