O vinu, vinogradarstvu, vinarstvu, vinskim putevima, sve se više priča i piše. Razlog za to su brojne vinske manifestacije, ali i sve kvalitetnija vina u Srbiji, čiji vlasnici dobijaju prestižne nagrade širom sveta. Ipak, nekako se čini da je srpsko vino uspavana lepotica, koja tek treba da se probudi i da stasa u punom smislu te reči. Činjenica je da stasava u sve lepšem ambijentu, kao i to da su vinari konačno shvatili da nije dovoljno da napišu da imaju višedecenijsku tradiciju (?!!) već i da za svako, najlepše moguće upakovano vino, moraju da imaju i adekvatnu priču.

Najlepši primer za jedno napredno, složno, vinsko mesto, koje može da bude pandan Rajačkim pimnicama, je maleni Banoštor. Tamo nikog ne trebate da pitate gde je koji vinar, sve je dobro obeleženo, a domaćini, poput Milana Šijačkog, Javana Ačanskog, Jovana Radošević i još njih petnaestak, članova Udruženja vinogradara i vinara „Sveti Trifun“, odavno imaju svoje fanove kojima nije teško da se zapute u „selo sa dva sunca“ po vino, koje svake godine nestane do proleća, pa se gotovo uvek pije jednogodišnje. Neki smatraju da su ih mediji uzdizali, možda i više nego što zaslužuju, i da stekli su veći ugled u zemlji nego što zaslužuju, međutim, kada bi se gledala produktivnost vinara i broj ljubitelja banoštorskog vina, sigurno bi bili među vodećima.
Što se tiče Iriga, tu su se, stasom i glasom, izdvojile dve vinarije: Kovačević i Mačkov podrum. Obe imaju mesto na kome mogu da prikažu svoja vina u autentičnom ambijentu. Vinska kuća Kovačević je verovatno najlepše zdanje ove vrste u Vojvodini, gde se uz degustaciju vrhunskih fruškogorskih vina, služe internacionalna i domaća jela vrhunskih majstora dobrog zalogaja. Potpuno drugačija, Mačkova „Senica“ je autentičan produkt Sremskog fruškogorja. Nepretenciozna izgledom, ona je tu da osetite atmosferu Srema dok degustirate Portugizer, brend vino Vinarije Mačkov podrum, ali i druga, izuzetna Mačkova vina iz palete proizvoda proizvedenih uz budno oko čuvenog italijanskog enologa Luđija Matiuza. Ima u Irigu još manjih vinara, ali dve pomenute Vinarije su dominantne, ne samo u ovom malenom mestu, nekada većem od Novog Sada po broju stanovnika, već i u mnogo širem području.
I u Sremskim Karlovcima ima lepih pomaka. Ovo kultno vinsko mesto, kao da se budi iz letargije. Tom su doprineli brojni potezi vinara, koji su ne samo unapredili svoja vina, već i odnos prema kupcima, pa sada uz kvalitet, nude i odgovarajući ambijent, odgovarajuću priču i kao poseban argument, odgovarajuće nagrade sa brojnih vinskih smotri u zemlji i inostranstvu. Predrag Bajilo je napravio sjajan potez sa podrumom u centru Sremskih Karlovaca, Žarko Živanović izgradnjom pratećeg objekta za degustaciju to samo potvrdio, a Slobodan Bošković, vlasnik vinarije Veritas, na putu za Stražilovo, otvorio je takođe degustacionu salu. Bošković se za samo nekoliko godina pozicionirao kao ozbiljan vinar, koji ima izvanredna vina. Njegov Rose, može da se ubroji među naša najbolja Rose vina. O vinariji Kiš, njihovim vinima, pogotovo Bermetu, ne treba trošiti reči. Vinarija Đurđić takođe ima dobra vina, sve veću reputaciju, i sve više radi na tehnologiji prerade grožđa i na ujednačavanju kvaliteta čitave palete vina. Najmlađi vinar u ovom vinogradarskom gradiću, Dražen Đurđić, nudi degustaciju svojih vina u sopstvenoj vinoteci u centru grada, na terasi sa jedinstvenim pogledom na znamenitosti Sremskih Karlovaca, Patrijaršijski dvor, zgradu Bogoslovije, Sabornu crkvu Svetog Nikole, česmu „4 lava“ ili Gimnaziju, u zavisnosti gde toga dana sedite i želite da gledate. Milan Ubavić, vlasnik vinarije Vinum, okitio je svoja vina sa internacionalnim prestižnim priznanjima, a celu priču će zaokružiti kada u novom prostoru uz vinariju bude napravio i salu za degustaciju.
I dok se Sremski Karlovci nalaze na putu stare slave, imamo jedan prostor koji je nekada bio jedan od najvećih vinogradarskih regiona, Erdevik. On je dugo tavorio, bio slepo crevo fruškogorskog vinogradarstva. A Erdevik je svojevremeno (1970. godine) imao i do 500 hekara pod vinovom lozom, da bi sa godinama to sve bilo zapušteno. Nadu daje informacija da ih je u maju 2012. godine erdevičku vinariju kupila MK Grupa. Za kratko vreme ovde je „izvršena generalna“, vinarija je opremljena najsavremenijom i najkvalitetnijom procesnom opremom i smeštajnim kapacitetima za preradu grožđa i proizvoidnju vina. Već u septembru 2012. godine prerađeno je u erdevičkom podrumu 1.400 tona grožđa, od čega je dobijeno 8,5 miliona litara belog, crvenog i rose vina. Inače, podrumski kapaciteti pod novom opremom su milion litara vina. Pored vinarije izgrađen je i restoran – vinska kuća u planinskom stilu, koji preko zime može da primi 100-ak, a leti, zahvaljujući terasama sa kojih se proteže pogled na obližnje jezero i prelepu prirodu, u vinu i hrani moći će da uživa više od 200 ljudi. Sa nestrpljenjem kao i sve kolege, očekujemo poziv za zvanično otvaranje ovog objekta, koji se najavljuje u decembru 2013. godine, kada ćemo biti u prilici i da probamo nova vina iz ove vinarije. U Erdeviku sada postoji još nekih 120 do 130 ha pod vinovom lozom. Trivanović, Brestovački, Kubička, i nekolicina drugih vinara nisu marketinški agresivni, dovoljno prisutni u medijima, ali će se to marati promeniti ukoliko žele da opstanu na tržištu.
Sjajan primer u tom kraju nalazimo u Šuljamu, gde je gospodin Milorad Milošević posadio 7 ha vinograda na mestu gde se smatra da je zasađena prva vinova loza ikada u Srbiji i ovom delu Evrope. Taj vinograd je tako i registrovan, pod imenom Carski vinograd Marcus Aurelius Probus, a u međuvremenu, ne samo da je zaštićeno njegovo ime, već je uz priču o caru Probu, krenula i izgradnja autentičnog vinskog pordruma u samom vinogradu, prekrivenog vinovom lozom i sa autentičnim prostorom u kome će se možda već naredne godine naći ne samo vino iz ovog, već i drugih vinograda Fruške gore.
Stvari se u fruškogorskoj vinskoj priči kreću nabolje i ako krenemo od Karlovaca prema Čortanovcima, Krčedinu, Surduku, mestima u opštini Stara Pazova. Tako je Dejan Milanović u Surduku podigao podrum Rittijum, koji je po mišljenju mnogih, možda i najlepši podrum u zemlji. Nalazi se tik pored Dunava, sa prelepim pogledom na banatsku stranu. On je tu zasadio prvih 5,6 ha loze, a planira da se širi do 15-20 ha. I ima odlična vina. Opredelio se za naše, domaće sorte, novostvorene. Pre svega, ima Probus, Silu i Italijanski Rizling, što su mu udarne sorte sa kojima dočekuje turiste, koji organizovano dolaze na degustacije. Bila je jedna grupa Engleza kojima je prvo servirao Italijanski Rizling, kada je hteo da sipa sledeće, rekli su: „Ne, ne , ne, samo to stalno ponavljate“, i do kraja su pili Rizling, nisu drugo vino ni probali.
Krčedin se pokušavao da se pozicionira, kao vinski kraj, pa je na na Zekinom salašu otvorena kuća vina Fruške gore. Ipak, Zekin salaš je samo ugostiteljski objekat, koji drži fruškogorska vina. Ima solidnu vinoteku, ali nije se nešto posebno pročuo kao vinsko mesto. Situacija sa Vinarijom Živković, koja je imala ozbiljnije zasade vinograda, je za sada nedovoljno jasna.
Slankamen ima 30 manjih vinara, dok je u Beški nekoliko vinogradara podiglo ozbiljne površine. Tako je trenutno Inđija po površinama koje ima pod vinogradima (300 ha) pretekla Sremske Karlovce, Irig i Banoštor, ali će na stvaranju imidža za svoja vina vinari tek morati da rade. Biće im u svakom slučaju lakše, jer je u Beški formirana Vinogradarska zadruga u kojoj je sve veći broj podrumara, a koji su glavni nosioci ustoličenog Festivala vina u Inđiji. Sve će to ostvariti mnogo brže, ukoliko se zaista udruže, možda i naprave zajedničku vinariju, jedinstven vinski brend, što je uobičajena praksa u svetu, a kod nas je udruživanje još uvek samo prazna priča.