Sveti hram Vaznesenja Gospodnjeg u Čurugu je jedan od najmonumentalnijih hramova u Vojvodini, oduvek je imao lepa i velika zvona. Ono najveće, veliko zvono po dimenzijama je treće u Evropi. Harmoničnost melodija čuruških zvona, Velikog kontra „Ge“ teškog 4.775 kg, srednje starog velikog „Ce“ teškog 1.733 kg, zvona „E“ teškog 1.030 kg i „As“ starog zvona teškog 446 kg svojevremeno je kontrolisao i čuveni kompozitor Isidor Bajić.

I niko ne može da bude ravnodušan na njihovu melodiju. Verovatno zbog tih zvona, a sigurno zbog onoga što je ponela iz porodice, Aleksandra Botić, ćerka Gavre Botića, vlasnika jedine registrovane vinarije u žabaljskoj opštini, Vinarije »Botić« (Biserno), iz Čuruga trenutno je apsolvent na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, i učitelj veronauke u Osnovnoj školi »Đura Jakšić« u Čurugu. Uz to, kako najčešće biva, ona je i »tatina sin«, desna ruka i nezamenjiva pomoć ocu kada su u pitanju svi radovi oko vina. Mi smo je upoznali na festivalu »Nova vina Potisja« u Žablju, gde je promovisala čuvena vina Vinarije »Botić«. Koliko god nam se to zanimanje činilo neobično za jednu mladu ženu, Aleksandra demantuje podatkom da 1/3 studenata Bogoslovskog fakulteta čine žene i da ih je najviše iz eparhije Bačke.
Ali, nije problem što je žena. Motiv upisa na ovaj fakultet bio joj je rad sa decom, sa kojom se odlično slaže. Po njenim rečima, teologija ponekad zna da bude suvoparna, te je na veroučiteljima da je učine što je moguće interesantnijom, a to otvara niz kreativnih pristupa i temi i đacima.
-Mladi ljudi se sve više vraćaju svojim korenima. Nije čudno kao što je nekada bilo, ako se neko opredeli za crkvu. Pre se crkva vezivala samo za starije osobe, danas je to prihvatljivije nego pre deset godina, a potencirano i od medija i u školama, sve više postaje sastavni deo života.
Ja sam imala uzore u porodici, roditelje i roditelje mojih roditelja, koji su predavali veliki zanačaj pravoslavlju, praznicima, odlascima u crkvu. Najveći uticaj je na mene utisnuo moj otac sa kojim sam stekla naviku odlazaka na liturgije i na časove veronauku. Časovi veronauke su bili kratki, i u okviru crkvene kancelarije, ali sam se na njima lepo osećala, uvek mi je bilo interesantno - kaže Aleksandra.
Danas je ona u prilici da u radu sa najmlađima prenese ne samo svoja znanja, uverenja, već i da zaintrigira mlade, a veronauku učini prijemčivom. Akcenat u radu sa đacima je na uspostavljanju zajednice, kako u porodici tako i u zajednici sa Bogom, definisanje crkve kao zajednice Boga, ljudi i prirode, pa potom zajednice porodice, odeljenja, druženja...
Po njenom mišljenju deci (i odraslima, prim. aut), najlakše, a najsigurnije je prići na lep način, s ljubavlju. Deca osećaju svaku vašu nervozu, ali ako im prilazite s ljubavlju i ako vi stvarno verujete u to što radite, što govorite, oni će to prihvatiti bez problema. Deci uvek morate prilaziti čistog srca, uverena je Aleksandra Botić.
U porodici Botić uprkos tome što je svako otišao na svoju stranu vlada zajedništvo. Otac Gavra je poznati vinar, Aleksandra je apsolvent na Bogoslovskom fakultetu, a njen brat Dušan, takođe je apsolvent na Tehnološkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, i osnovna preokupacija su mu eksperimeti sa pivom, a sve u nadi da će ti eksperimenti jednog dana (vrlo brzo) uroditi plodom.
-Vinarija „Botić“ je zajednica oca, brata i mene, i svi smo uključeni u taj naš porodični posao, jer ne može samo jedan čovek da doprinese nečemu da bude dobro. Zato su vina iz vinarije „Botić“ posebna. Ljubav prema porodici, podstiče me da budem sa njima u svemu što rade, jer bez ljubavi ne bi ništa funkcionisalo - zaključila je Aleksandra Botić.