Po kazivanju Dragutina Miljkovića (Peščani vinski put)

Špricer (vino i soda) je uobičajeno ovogodišnje piće. Pije se raznim povodima: da se ugasi žeđ, da se „može duže piti“, da se „ostane na nogama“, da se „bude u društvu“, da se „popravi vino“...

Sodare su svojevremeno radile punom parom. U Subotici je prva fabrika sode otvorena 1906. godine, a pre toga, 1902. godine, fabrika veštačkog leda. Jer, šricer mora da bude hladan. Ko se još ne seća kafana sa olajisanim podovima, stolovima za četvoro pokrivenih stonjacima na kocke, bokastih čaša od 2dl, litar belog i boca sode?! To je standard. Sve drugo su varijacije.
Špriceru su, ko bi ga znao zašto, izašli iz mode. Vino se pije čisto ili sa kiselom vodom. Da li je u pitanju komoditet? Kompenzacija sa zabludom svakako jeste. Bez nostalgije, sa vezom i namerom, nudimo citat Šandora Maraia (Márai Sándor), mađarskog pisca i novinara, rođenog 1900. godine u Košicama. Godine 1948. emigrirao u SAD, u San Diegu, u vinsku prestonicu Amerike, gde je 1989. godine okončao život, gotovo zaboravljen, ali su nekoliko godina kasnije kritičari pronašli njegovo delo koje se počelo prevoditi na razne jezike.
„I zato što prezirem pijanog čoveka, bar isto onoliko koliko i neznalicu koji nevoljno meša vino s mineralnom vodom – dokle i zašto hoćeš tako oprezno da živiš, neveseli brate moj? Unajmiću jednog ostarelog šankera, Švabu, koji će naučiti da pravi špricere za moje goste. Jer, soda nije mineralna voda, zapamtimo to zauvek. Soda je već civilizacija, to je istina, ali je bio potreban marifetluk generacija i vekova dok naš čovek nije naučio i otkrio špricer, koji je tajna dugog života. Karakteristično, ali je istina da špricer ne ume da spravi solo čovek. Zalud naučiš lekciju, beskorisno kupuješ čaše od 3dl, jeste, uzalud, odmeravaš i mešaš svesno i brižno dva deci vina sa deci vode, formulu špricera u stanju je da poznaje samo profesionalni šanker. A kada je naš čovek otkrio ovu zadivljujuće mudru i opreznu smešu-dovoljnu koncentraciju da podstiče maštu muškarca koji pije, a istivremeno dovoljno pitomu da ne šteti plemenitijim organima - imao je svedočanstvo o dubokom životnom iskustvu. Jer, svaka mineralna voda je tužna stvar, kvari karakter vina, ali miris badačonjskog ili jegarskog belog se ne menja od sode, razmera oprezno-mudre smeše špricera, hvala budi vekovnoj praksi, čuva čoveka od svakakvih ispada. Solo-čovek ne zna da napravi špricer. Lakše je uvrebati tajnu mešanja “šale”, “hauzmajstora” ili “hosulepeša” nego tajnu pripremanja špricera. Kako jedan šanker jednom rukom toči vino u čašu od 3dl, drugom rukom štrcne odgovarajuću količinu sode, to je tajna u koju se razume samo stručnjak. Mnogi ljudi koji dolaze u krčmu ostali bi kod kuće kada bi tajnu špricera mogao da nauči solo-čovek. Ali, ej, toje nemoguće, nažalost!”
Dragutin Miljković, veliki majstor Reda vinskih vitezova „Arena Zabatkiensis“ sa Palića, takođe navodi i jedanaest varijanti ovog napitka: velika oka, veliki i mali špricer, dugi korak, domar, domaćin, stanar, dugi skok (preskok), gradonačelnik, budalasti špricer, špricer ujhazi (vino i sok od kiselih krastavaca) itd.