Sat04132024

Poslednja izmena:12:44:10 PM

Back KULTURA LIČNOSTI Crtice iz života Mihajla Pupina II deo

Crtice iz života Mihajla Pupina II deo

  • PDF
  • Prethodna
  • 1 of 10
  • Sledeća

Po kazivanju Dragiše Matića, deda Gige, Uče Idvorskog
Kada je ušao u Ameriku imao je samo 5 centi. U svom sećanju piše kako je za te pare mogao da kupi samo jedno parče pite sa šljivama, u kojoj je bilo više koštica nego šljive, ni nalik onoj kakvu je pamtio iz rodnog Idvora. Taj prvi susret sa Amerikom toliko je upečatljivo delovao na Mihajla da je kasnije, kada je postigao ogroman uspeh, širom Amerike, otvorio kancelariju na tom istom pristaništu u kojoj je jedan njegov radnik dočekivao brodove iz Evrope, sa interesovanjem ima li putnika iz Srbije, Vojvodine, Hrvata, Slovena, nije gledao na naciju i konfesiju, već ih je dočekivao i davao im je prvo 7,5$, a posle 15$, što im je bilo dovoljno da mesec dana imaju plaćeno konačište i hranu, dok se ne snađu.

To je radio dugo godina, sećajući se svog dolaska i nemanja pomoći niotkoga. Mnogi ljudi zaborave svoja iskustva, a Pupin je bio drugačiji čovek.
Pupin je poslušao svoju majku koja mu u jednom pismu piše preko seoskog sveštenika:
“Sine, ako ti bude teško, ti probaj da nađeš nekakavu Amerikanku. Ne mora da bude lepa, samo da bude dobra, da ti nekako pomogne da ti ne bude život težak.“
On je poslušao majku. U jednom njujorškom parku upoznao je jednog curetka, kojem se obratio na nemačkom jeziku, jer još nije naučio engleski. Ona je znala nešto nemačkg, jer je neki njen predak bio Nemac, i misleći da je on Nemac uhvatila ga pod ruku, što je njemu bilo jako neobično, s obzirom odakle je dolazi. Sprijateljio se s njom do te mere da ga je ona odvela kod oca na ranč gde je Pupin proveo dve godine. Tamo je radio sa konjima, sa kravima, stokom, bio čoban i pokazao toliko znanje i ljubav prema poslu da je gazda bio oduševljen, a devojka, kojoj on, kao pravi džentlmen, nikada ne spominje ime, nazivao ju je “moja dobra vila” , podučavala ga je engleskom jeziku. Ta poduka je bila toliko uspešna da je za dve i po godine savladao jezik da je mogao slušati pripremnu školu za Kolumbija univerzitet.
Napustio je svoju “dobru vilu” bez ikakavih posledica, mi ne znamo nikakve veće detalje o njihovim odnosima, i odlazi u Njujork gde sluša večernja predavanja. Pošto su profesori bili sa Kolumbija univerziteta, odmah su videli da je Pupin čovek sa velikim predznanjem, pa su mu vrlo brzo predložili da prekine pripremnu nastavu i polaže prijemni ispit na Univerzitetu. Postavio se jedan veliki problem, jer upisnina školarina je bila 970 dolara u vreme kada je dnevnica bila 25 centi. Ali, rektorat je dozvolio da on upiše fakultet bez upisnine pod uslovom da da sve ispite u roku, što je on prihvatio. U prvoj godini sa najvišim ocenama položio je sve predmete sa prve godine. Profesori mu čestitaju i skidaju šešire kada ga pozdravljaju, i do kraja četvrte godine svake godine bio je student generacije. Postao je poznat i po sportu, veslanju i rvanju. Zvali su ga Mihajlo Srbin. S obzirom da je studije završio za četiri godine sa prosekom 10, u Times-u je izašla reportaža o studentu koji je došao sa nekakvog Balkana i pokazao Amerikancima kako treba poštovati univerzitet. To je uočio jedan kongresmen i organizovao susret sa Pupinom, gde mu nudi stipendiju da se vrati u Evropu, u srce nauke, na petogodišnje tzv. slobodne studije. On uzima stipendiju pod dva uslova. Jedan je da promeni veru, i drugi da prihvati američko državljanstvo. Pupin je drugi uslov prihvati bez razmišljanja:
“Ponos i čast mi je da postanem građanin jedne demokratke države, slobodoljubive kakva je Amerika, a što se tiče prvog uslova, ja sam hriščanin i vi ste hrišćanin, samo se molim istom Bogu malo drugačije od vas. “
Amerikanci nisu pravili pitanje oko toga i on se vraća u Evropu na studije, prvo u London, gde na Kembridžu završava odsek za teoretsku fiziku, i zvanju profesora matematike, stečenom na Kolumbiji pridodaje diplomu profesora teoretske fizike. Pošto je to završio za dve godine, a stipendija mu je dozvoljavala pet godina usavršavanja, odlazi u Berlin kod profesora Hermana fon Helmholca, u ono vreme najvećeg fizičara, uzima dva smera pod njegovim mentorstvom i kod njega dobija zvanje inženjera eksperimentalne fizike i porfesora fizičke hemije. I to je završio za dve godine. Poslednju godinu uzima doktorsku tezu kod Helmholca iz oblasti biologije: ''Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji''. Pupin je odbranio doktorsku tezu kod profesora Helmholca 1889. sa odličnim uspehom, što mu je bilo saopšteno dok se odmarao na Ženevskom jezeru.
Na toj doplomi je pisalo Mihajlo Idvorski Pupin, doktor filozofije, a po Idvoru se govorkalo da “gde god se nađe neki Srbin nešto zamagli”. Doktorat filozofije je verovatno dodeljen od strane mentorskog veća, zbog sveobuhvatnosti rada koji je za objašnjavanje teze podjednako koristio fiziku, hemiju, biologiju itd, i zahvaljujući tome dodelili su mu doktorat iz opšte nauke-filozofije. Kada smo kod doktorata, ni jedan naučnik na svetu, po mom skromnom znanju, nema više od sedam doktorskih diploma. Svugde piše da ih Mihajlo Pupin ima osamnaest, ali ja sam računao da ih ima još dve. Znači okruglo 20 dokorata, i skoro da nema univerziteta na glasu u njegovo vreme koji mu nije dodelio doktorsku diplomu. Među njima je dosta i počasnih doktorata, što predstavlja veliki kuriozitet.
Posle studija se vratio na Kolumbija univerzitet i tamo radio 42 godine. Dr Isak Rabi, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku (1944), Pupinov student, odvažio se na put od podno Stenovitih planina do Idvora kada mu je bilo preko 90. godina, da vidi to njegovo rodno selo, jer je u Times-u pročitao da se organizuje 125 godina proslava rođenja.
On je tom prilikom pričao: “Kada je Pupin ulazio u amfiteatar, a njegova predavanja iz fizike i eksperimentalne elektomehanike su posećivali i studenti sa drugih smerova, imali smo utisak da nestaje krov, da neko novo svetlo obasipa nas, studente.“ Ja dodajem da je sedam njegovih studenata dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, i to govori o tome kakav je on profesor bio.
Ono što je karakteristično za Mihajla Pupina su pronalasci uglavnom iz oblasti telefonije. Pupinov kalem, koji je pomogao da se telefon koristi na razdaljini većoj od 10 km, kako je bilo do tada, što je u to vreme tehnološkog razvoja bio ograničavajući faktor celokupnom razvoju. Pupinov kalem omogućio je koriščenje telefona na neograničene razdaljine: povezuju se gradovi, države, kontinenti.
U prvo vreme moglo se obavljati istovremeno 10.000 prkookeanskih razgovora, ali ubrzo je i to postalo malo. Pupin usavršava kablove, pa drugi kabl omogućava 20.000 razgovora.
Na nekoliko meseci pre Prvog svetskog rata, na molbu predsednika Voren Hardinga, Pupin je dobio zadatak da pomogne oružanim snagama američke vojske kako bi rešile problem nemačkih podmornica na Atlantiku. Mihajlo je odamah znao das u iz aviona podmornice vidljive do desetak metara, i sa grupom naučnika koju je oformio rešio je problem opremivši američke podmornice sonarom, dao im oči, i mogućnost da otrkivaju podmornicu ispod sebe. Za mesece dana je “očistio” Atlantik od nemačkih podmornica.
Drugi pronalazak vezan je za komunikaciju aviona sa brodovima, tako što je konstruisao prvi radio telefon. Na kraju je uspeo da napravi telefon bez žica. Stručnjaci Microsoft-a su izjavili da nije bilo Mihajla i njegovog dogovora sa Hardingom čekali bismo još 50 godina na mobilne telefone.
Kada je 1. januara 1896. godine, Rentgen publikovao pronalazak X-zraka, šest dana posle toga, 7. januara, Pupin je objasnio sekundarne X-zrake kao posebne zrake. Ekserimentisao je bombardujući razne materijale i rudu sa tim zracima, i dobijao šarenilo koje je pokazivalo sadržaj rude, koliko sadrži kojeg metala, neka vrsta spektograma, i to je jedini patent koji nije unovčio. Kada su novinari Times-a pitali zašto, Pupin je odgovorio: “Gospodine, taj moj izum će koristiti unesrećenim ljudima, a ja na tuđoj nesreći neću ni centa da zaradim.“
Ja tvrdim da Mihajlo Pupin ima 34 za života prijavljenih patenata, a 35 je njegova ćerka Varvara naknadno zaštitila.
Mihalo Pupin je učestvovao u delegaciji na mirovnoj misiji u Parizu, finasnijski pomagao i pojedince i državu, a svom rodnom mestu podigao Narodni dom, da se u njemu uče deca, budući poljoprivrednici, ratari, povrtari, voćari i stočari, jer bogatstvo Vojvodine, njegovog Banata, leži upravo u tome.
Mihajlo Pupin je napisao knjigu „Od pašnjaka do naučenjaka“ ili “From immigrant to inventor”, koja je tokom 17 godina bila bestseler u SAD i za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu.

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com