Veliko je zadovoljstvo razgovarati sa Vanjom Grbićem. Ne samo zbog njegovog minulog sportskog rada, već i i zbog sadašnje borbe za čiste vode, „zdrav“ ribolov i prava ribolovaca.
Bio je na prvoj manifestaciji Manić „Tisa 63“, došao je i na drugu. Pitali smo ga da li mu i koliko prija uloga promotera jedne važne međunarodne ribolovačke manifestacije?

-Iskreno sam zadovoljan. Jer, čim nešto postane tradicija, a „Manićijada“ to polako postaje, biti deo toga i aktivno učestvovati u građenju te tradicije je, lično smatram, velika privilegija. Uopšte, čuvati, negovati i prenositi tradiciju je pre svega veliki zalog za budućnost, jer nije sve vezano za nas, već smo u obavezi da prenesemo na one koji će našu ljubav i našu ideju nositi posle nas. Drago mi je što vidim da je manifestacija veća, da je uključeno više ljudi, što postaje ozbiljnija. Takođe mi je drago da se neke dobre stvari ne menjaju, tako da dok god me budu zvali, drage volje ću dolaziti. Pa i kada me ne budu zvali, ja ću opet doći.
*Ribolovci su se primirili poslednjih (mnogo) godina, i jedva su dočekali da imaju nekog toliko jakog u ličnosti kao što ste Vi, koji se i razume u problematiku, a čija se reč i čuje. Kako Vi na to gledate?
-Iskreno, mislim da je ribolov kao pokret mnogo unazađen i u odnosu na lov, i neke druge aspekte koji se smatraju hobijem, a koji mogu da budu i proizvodno i turistički i mnogostruko veći potencijali. Mi ribolov doživljavamo kao socijalnu kategoriju i smatram da je to jako loše. Imamo vodeno bogatstvo i vodena prostranstva više puta veća nego što su u svim zemljama u okruženju. Imamo različite tipove voda, pored onih koji su salmonidne , ciprinidne, i drugačije ekostiteme. Od ogromne reke salmonida, Drine, koja ne postoji nigde u Evropi (Jakutija, severositočni deo azijske Rusije je najbliža destinacija), do Dunava, Tise, Save, naše Morave, fantastično puno mesta i robolov koji postaje polako i sasvim sigurno sve brojniji, ali ostaje i dalje jako neorganizovan. Mislim da je potrebno što pre napraviti konkretne korake, jer se konstantno bavimo uspostavaljanjem dijagnoza šta ne valja, koji su problemi, šta treba menjati, a ni jedan konkretan predlog, a ni jednu konsturktivnu sugestiju niko da da, niti da se nešto promeni. Opet ću navesti projekat revitalizacije mladice u Drini, pokušaj revitalizuje prirodnih resurs, da se reka vrati u stabilno stanje što se tiče ihtiofaune (ribe), da se dovede u stanje normalne eksploatacije, ne u smislu klasičnog mesa nego u smislu ovakve vrste aktivnosti, da se izgradi infrastruktura koja može da podrži boravak ljudi u prirodi, a da se ne naruši eko sistem i da se na taj način privuče domaći, a pre svega strani gost, pošto smo to videli na primerima mnogih drugih zemalja. Slovenija ostvaruje blizu 2% bruto dohotka zavaljujući sportskom ribolovu, zato što je država stala iza tog projekta. Mi nikako da izvučemo pouke i da prirodan resurs koristimo na adekvatan način, onako kako bi trebalo. Imamo prirodne lepote koje su fantastične, a za sada ih samo ekspoatišemo, a ne obnavljamo.
*Koji su predlozi?
-Postoji jako mnogo nelogičnosti, koje se odražavaju na korisnike, ribolovce, pa i samo ministarstvo. Imamo sada jedinstvenu dozvolu koja po mom mišljenju nije najbolje rešenje, jer trenutno se kupuju dozvole u mestu boravka, a to znači da će neke ruralne atraktivne destinacije izgubiti na značaju, kao što je Ljubovija, odnosno Zvornik, koje su morale da ugase ribočuvarsku službu. Niko na taj način ne može funkcionisati. Beograd, koji praktično nema nikakavu ponudu što se tiče ribolova, a najveći broj ribolovaca je upravo tamo, praktično ne radeći ništa, dolazi do ogromnih sredstava. Ono što bi trebalo uraditi je da se napravi logična raspodela stvari, suštinski, studirajući na pravi način, slušajući ljude koji su na terenu, a ne donositi odluke sa distance, kako je najlakše. Treba organizovati prirodni resurs i dati ga u ruke ljudima koji ga vole i žele da urade nešto konkretno po pitanju obnavljanja samog resursa, da se dođe na odnos ihtiofaune tj. ribljeg fonda kao što je bio pre 20-30 godina i da se na taj način institutivno, država postavi iza toga, programima planiranja revitalizacije, održavanja zaštite mresta, pravog upravljanja vodama, dovede celokupna organizacija ribolova, ribolovnog sporta i ribolovnog turizma u situaciju da može najnormalnije da funkcioniše. Malo njih radi svoj posao adekvatno. Novca nikada nema dovoljno, nema dovoljno čuvara, ali ne radi se onako kako treba, poribljavanje se radi neplanski, sa ribom čije se poreklo ne zna, osim veštačkog mresta u Perućcu, sve drugo je „ad hoc“ i kvalitet te ribe je takav kakav jeste. Imate veliki vakuum između korisnika koji ne žele da sarađuju ili hoće, ali nemaju sa kime. Pričamo o klubovima, ribolovačkim društvima i udruženjima koja su došla u fazu uslužnog servisa, da birokratski prodaju dozvola i ništa više. Nemaju nikakave druge aktivnosti, nemaju ingerencije, ne žele da rade. A ribolovačka udruženja bi trebala da su klubovi ribolovaca koja će dati, selektirati, pomoći popularizaciji, postavljanju ribilovačkog sporta kao institucije, kreirati ribolovnu kulturu i planirati svakodnevni program korisnicima, jer bi oni trebalo da su produžena ruka korisnika na vodi. Njihovim aktivnim uključenjem svakoga dana, radeći akcije naročito u vreme kriznih perioda, kada se radi o mrestu, kada je krtoženje ribe itd, čišćenja obala i svega ostalog, kao što to rade lovci, utiče se i na njih da se svojim aktivnim delovanjem uključe u programe čuvanja ribe koji će i oni sutra da love. Ribolovaci trenutno plaćaju dozvolu 6.600 dinara sa članarinom, koja je skupa. Plaćanjem dozvole vi ne dobijate uslugu, već sebi kupujete pravo da možete da pecate. I sami ribolovci se ne ponašaju savesno koliko bi trebalo. Imamo situaciju da se svako poziva na svakoga kako bi opravdao ono što je u suštini površnost ili nerad. U celoj priči prvo treba postaviti sistem, organizovati stvari, pre svega stvoriti kredibilni Ribolovački savez Srbije, koji će od strane svakog korisnika imati vode, gde će moći da sprovodi takmičenja, od pionirske, omladinske i svih ostalih selekcija. Mi osim plovkaroša i šarandžija, koji su samoinicijatvno napravili svoju federaciju, nemamo ni jednu drugu takmičarsku selekciju. Ako mislimo da radimo ozbiljno, moramo da zaboravimo interese koji su do sada bili prisutni i moramo da radimo konkretno da zaista doprinesemo da se ova naša pasija zaštiti, da može da živi i ubuduće.
Ja sam na primeru Drine pokazao ljudima da se sve može, ukoliko se veruje i ukoliko se stvarno hoće. Znam da se može. Dovoljno sam ponosan, lud i tvrdoglav da ću da izguram ono što sam započeo. Mladica je samo jedna, ona je deo naše tradicije, našeg postojanja i datira mnogo pre nas. Treba da bude tu i posle nas. Treba da učenje o njoj i nju prenesemo pokolenjima. Čuvajući nju, mi čuvamo simbol naše tradicije i našu tradiciju. Ukoliko toga nismo svesni, ne treba ni da nas bude. Kako se odnosimo prema njoj tako se odnosimo prema svim drugim stvarima u životu. Ako nam ništa nije sveto, o čemu onda pričamo – rekao je Vanja Grbić.