Zbirka strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada je svoj grad i njegove stanovnike u Novu 2014. godinu, uvela na najslađi način, priredivši izložbu pod nazivom: „Slatki trag prošlosti“ (od 17. decembra do 31. januara) autorki Danice Ivančević i Olje Maglovski. Ideja izložbe je bila da kroz fotografije, predmete i tekstove prikaže kulturu konzumiranja i izradu poslastica od najstarijih vremena do otvaranja prvih poslastičarnica i radionica u Novom Sadu, u kojima se ispisivala slatka istorija grada.

Recenzent i stručni konsultant ove izložbe bila je gospođa Tamara Ognjević, istoričar umetnosti, gastroheritolog, direktor Artis centra iz Beograda i autorka i rukovodilac projekta „Živeti prošlost - Srpska srednjovekovna gastronomija“. Tim povodom je Tamara Ognjević, u četvrtak, 23. januara 2014. godine, održala izuzeno zanimljivo predavanje o srednjovekovnim navikama konzumiranju hrane, običajima za trpezom, slatkišima, pod nazivom “Šećer za vitezove i karamel krem za dame”. U prepunom foajeu Muzeja grada, posetioci su mogli da, između ostalog, čuju razne pikanterije iz srednjovekovnog miljea, koje su rasvetlile odnos hrane i društvenog statusa kroz istoriju. Ono što je za nas danas neobično je da smo navikli da svi jedemo sve. U srednjem veku je to bila nemoguća misija. Znalo se da je neprikladno za jednog monaha da jede zabiberenu goveđu šniclu, jer je to hrana rezervisana za viteza, kao i da jedan vladar jede meso zeca, koji se vezuju za krhkost, plašljivost, slabost - osobina nedostojnih kvaliteta jednog vladara.
U međuvremenu, ljudi su atavistički zadržali određene forme, ali su izgubili njihovu suštinu. Verovanje da je bacanje hleba loše znamenje, potiče iz vremena kada je bilo izuzetno teško proizvesti žitarice i od njih napraviti hleb. Arheolozi su na osnovu deformacija na ručnom zglobu i kolenima prepoznali osobe koje su, koristeći ručni mlin, u domaćinstvu bile zadužene da rade taj užasno mukotrpan posao.
Posebna pažnja na predavanju je posvećena slatkišima. Slatki sirevi, tj. sirevi kojima se dodaju med, orasi, lešnici, suvo voće, bili su prisutni u srednjovekovnoj Srbiji. Postoje dokazi (iz arhiva u Dubrovniku, Kotoru), da Srbija već tada zna i za pomorandžu, limun, suvo voće, maslinovo ulje, jer sve to trgovačkim putem prolazi kroz Srbiju. Srbija zna i za tada vrlo skup i cenjen šećer, a vešti dubrovački trgovci podmićuju srpske i bosanske vladare glavama šećera. Karakteristika srednjovekovih poslastica je bila da su postojale poslastice za žene i poslastice za muškarce. Panforte, moćni hleb kojeg su Novosađani imali privilegiju da probaju, bio je pravi vojnički, krstaški hleb napravljen sa idejom, ne da bi se krstaši usput sladili, već kao svojevrsna prihrana. I danas, u savremenim armijama susrećemo se sa tom formom. JNA (Jugoslovenska narodna armija) je imala tzv. SDO, suvi dnevni obrok, koji je činila i voćna kocka, slična Panforte-u. Poslastice se često javljaju na neočekivanim mestima, sa neočekivanom namenom u odnosu na opštu ideju čemu bi poslastice trebale da služe. Čokolada se prvi put u masovnoj upotrebi pojavila tokom Prvog svetskog rata, pre tačno sto godina, kada je spakovana kao vojnički obrok u čokoladne table. Tako je i nastala čokoladna tabla.
Za razliku od muškaraca, žene su konzumirale fine karamel kremove. Gospođa Ognjević je ubeđena da su razni kompoti i džemovi nastali zbog dama. Breskva, tzv. „žensko“ voće i dan danas se na istoku smatra velikim ženskim afrodizijakom. Rekonstrukcija u sklopu projekta „Živeti prošlost - Srpska srednjovekovna gastronomija“, a na osnovu nalaza koštice breskve nađene u Starom Rasu, dokazala je da se u XII veku jela breskva u Srbiji. Nju je, po verovanju, donela prva vizantijska prineza na dvoru Nemanjića, Evdokija. Te su breskve u internoj šali prozvane „Evdokijine breskve“, jer su inostrane princeze u Srbiju dolazile sa kompletnom pratnjom i donosile svoje gastronomske navike.
Engleski kuvar, Heston Blumental, konstruisao je poslasticu „voće od mesa“. Postoji receptura da su evropski vladari na svojim trpezama imali voće napravljeno od mesa, obojeno u boje voća. Oni su to voće pravili ne zato što nisu mogli da dođu do pravog voća, već zato što je vladar morao da jede meso i meso je toliko bilo reprezentativno da je čak i voće moralo da bude od mesa. Prvi pudinzi su pravljeni ne sa voćnim dodacima, kako je to praksa danas, nego sa mesom. Za žene meso nije bilo prioritetno. Računalo se da su žene nežnije i da im nije potrebna ta vrsta energije.
Postojao je vrlo tačan protokol kako se šta radilo i šta je bio poželjan obrazac ponašanja. Žene su jako retko sedale za isti sto zajedno sa muškarcima, osim ako nisu vladarke i bila je praksa da žene i deca jedu nakon muškaraca, i kada su u pitanju aristokratske gozbe, ali i u svakodnevnom životu. Sačuvane su slike sa raznih banketa, gde se jasno vidi da su svi mogli da sednu za isti sto, ali da to jednostavno nije bio red.
Nije čudo što je ova slatka priča ispričana baš u Novom Sadu. Tamara Ognjević Novi Sad naziva „Slatkim gradom“. Za to postoji objašnjenje.
-Beograd, sve do početka XIX veka, nije imao fabriku šećera, a da bi napravili fin kolač morate da imate puter, šećer, čokoladu, pavlaku... Kad je u Beogradu jedna kneginja, kao što je Persida Karađorđević, želela da napravi poselo, sve te slatke stvari su morale da stignu iz Zemuna. Ali, Zemun takođe nije imao sve ono što ima Novi Sad. Novi Sad je imao prve proizvođače konditora. Novi Sad je vrlo brzo adoptovao sve ono lepo, što prave Zaher, Esterhazi, Doboš, Žerbo... Istovremno u Novom Sadu su se, pored svega toga, mogli probati i neki klasični orijentalni kolači. Novi Sad preklapa oba strujanja: od kugofa i štrudli preko raznih finih torti, do baklava, tulumbi i sličnih poslastica, do kesten pirea sa šlagom. Što idete severnije imate veći uticaj centralne Evrope, a sve manje Orijenta. Što idete južnije, sve više imate Orijenta, a sve manje uticaja srednjoevropskih poslatica - konstatovala je gospođa Ognjević. Međutim, mesto na kome je danas Novi Sad (Petrovaradin), bilo je raskrsnica puteva i u srednjem veku. Novi Sad je situiran na krstaškom putu, na Belakut-u. U Petrovaradinu u XII-XIII veku formiran je cistercitski manastir, a na prostoru ispred Muzeja grada Novog Sada, nalazila se jedna od najvećih srednjovekovnih pijaca.
Za ovu priliku, poznata novosadska poslastičarnica „Vremeplov“ napravila je kolač Panforte, po receptu iz 1203. godine, koji su prisutni mogli da probaju.

Više fotografija sa izložbe, možete da pogledate o v d e.