U Siti na kornet i krempite sa šlagom...
Poslastičarnica SITI je najstarija „preživela“ među kućama poslastice između dva svetska rata. Osnovao ju je Ljubomir Parlać davne 1926. godine koji je učio poslastičarski zanat kod Jakoba Dornštetera. Prva Parlaćeva poslastičarnica se nalazila u ulici Kralja Aleksandra 17 (današnja Narodnih heroja), a od 1933. godine preseljena je u Jevrejsku 11 (današnji Pozorišni trg 6).

Ova porodična manufaktura nije prestala sa proizvodnjom torti i kolača ni tokom Drugog svtskog rata. Parlać je donosio radost Novosađanima u tim mračnim vremenima, dovijajući se na razne načine. Materijal za torte i kolače, i nadaleko čuvene krempite sa šlagom i kornet, Ljubomir Parlać je nabavljao na periferiji grada i u okolnim selima. Gosti su uživali u krempitama i u nepresušnim izvorima kreativnih dekoracija domaćih kolača: u bundevari, štrudli sa jabukama i makom, i ratnoj torti (piškota namazana pekmezom).
Parlićeva unuka Vesna Ludoški, ljubomorno čuvajući tradicionalni izgled poslastičarnice, tek je devedesetih godina XX veka osavremenila unutrašnjost lokala i tehnologiju proizvodnje. Ubrzo zatim otvoren je i drugi Sitijev prodajni objekat u Ulici Cara Dušana 19 u Novom Sadu.

u Carigrad na baklavu i špricer bozu...
Gotovo svaka novosadska ljubavna priča iz šezdesetih godina prošlog veka u neraskidivoj je vezi s gradskim korzoom. Na korzou su se sklapala doživotna prijateljstva i brisale klasne razlike. Bio je žila kucavica Novog Sada. Upravo na korzou je 1933. godine otvorena poslastičarnica Carigrad. Njen vlasnik bio je Sekula Ristić, a najpoznatiji njegov sin Rista. Gazda Ristu Ristića otac Sekula ispisao je iz gimnazije, pa je bio primoran da uđe u kuhinju porodične poslastičarnice Carigrad sa nepunih 14 godina. Mladi Rista upijao je svaku majstoriju poslastičara koji su defilovali kroz porodičnu radionicu. Prema svima je gajio veliko poštovanje, a naročito prema jednom Mađaru koji je bio vrstan majstor.
Kada je postao punoletan Rista Ristić je krenuo u obilazak prehrambenih sajmova širom Evrope na kojima je sklapao prijateljstva sa svetskim poslastičarima. Za 15 godina obišao je 30 sajmova u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji i Engleskoj. Doneo je prvu mašinu za pravljenje sladoleda u Novi Sad i štapiće vanile iz Italije koji će postati njegov „tajni sastojak“ za čuveni sladoled po kome je Carigrad bio poznat. Prvi u gradu je pravio sladoled sa krupno mlevenim pistaćima. Prelivao je sladoled majčinim domaćim kompotom za one koji su to tražili. Recept za sladoled novosadskog poslastičara Riste Ristića toliko je poznat da su ga među mnogim slavnim gostima ove čuvene poslastičarnice tražili i Bert Lankester i Džeraldina Čaplin.
Ambijent poslastičarnice Carigrad, iako renoviran, kao da potiče iz nekog filma sedamdesetih godina. Novosađani dovode decu na starinske padobrance, a stariji još uvek gustiraju špricer bozu (pola boza pola limunada).

a kod Nešića na sitne kolače i razne štrudle
Poslastičarnica Nešić u Pašićevoj 13, poslednja je u ovom slatkom novosadskom trojstvu samo zato što je poslednja osnovana 1934. godine. Njen osnivač je Mladen Nešić, koji je živeo i umro u Novom Sadu. Prva Nešićeva poslastičarnica zvala se Ohrid i nalazila se preko puta Banovine. Kada mu je 1948. godine radnja nacionalizovana Nešić se nije pokolebao već je otvorio 1952. godine novu nazivajući je jednostavno – Nešić.
Za razliku od većine drugih radnji ovog profila, Nešićeva poslastičarnica bila je centralnoevropskog tipa. Kolači i druge poslastice pravljeni su po peštanskom, bečkom i praškom uzoru.
Nešićeva poslastičarnica stekla je veliki ugled zahvaljujući svojim voćnim tortama sa šlagom, pariskim korpicama, marcipanu, čokoladnim desertima, štrudlama s makom, orasima, višnjama i jabukama, a naročito sitnim kolačima koji su se prodavali na meru. Bila je poznata i po tome što su Mladen Nešić i njegova supruga Milica prvi u gradu donosili uz Italije ukrase za torte. Iz Amerike je Milica donela srebrne i zlatne jestive ukrasne kuglice za torte koje su postale apsolutni hit.
U ovu radnju dolazili su ne samo Novosađani već i mnoge mušterije iz drugih mesta, članovi Matice srpske iz Beograda, gosti Sterijinog pozorja i Zmajevih dečjih igara, akademici, kao i drugi ljubitelji poslastica. Jedne godine pravili su tortu za Jovanku Broz, povodom njenog rođendana koji je proslavljen u Karađorđevu. U pitanju je bila Reform torta i imala je na vrhu figuru jelena napravljenu od grilijaža.
Nešići su mnogo putovali i uvek su se trudili da idu u „korak s vremenom“, tako što su neprestano ulagali u enterijer, nove mašine i nove proizvode.

Tako je prošlost svoj zavodljivi slatki trag ostavila i u Novom Sadu, pokazujući da se kulturni obrasci kroz istoriju mogu „meriti“ kašičicom šećera, šoljama brašna i finoćom čokolade.

Izvor: „Slatki trag prošlosti“, Muzej grada Novog Sada, Zbirka strane umetnosti