Još krajem XVIII veka na prostoru Vojvodine je pisano o pripremanju hrane, kada je Zaharije Orfelin objavio prvu knjigu kuvarskih recepata u Sremskim Karlovcima.

„Prvi srpski kuvar“ sastavio je i štampao jeromonah Jerotej Draganović u manastiru Krušedol, na Petrovdan 1855. godine. U Novom Sadu je iz štampe 1877. godine izašla „Stara i nova kuina“ Katarine Popović Midžine, a u Velikom Bečkereku 1914. štampan je „Kuvar zaboravljenih jela“.
Kuvarske knjige koje su se na srpskom jeziku pojavile u drugoj polovini XIX veka zapravo su prevedeni nemački i mađarski kuvari. Najstariji kuvar Jerotija Draganovića preveden je sa slavenoserbskog zajedno sa svim arhaizmima. Tu se pojavljuju stare mere: lot (17,5 gr), olba (0,7 l), funta (560 gr), satlik (280 gr), a od „Stare i nove kuine“ počinju da se beleže nove mere, s tim što se sve bukvalno množi, bez zaokruživanja. Recimo: ako nešto teži tri lota, piše da bi trebalo uzeti 52,5 grama.
Tek krajem XIX i početkom XX veka pojavljuju se knjige sa pravim srpskim jelima. Sima Trojanović je 1896. godine objavio „Starinska srpska jela i pića“, a kasnije su se pojavile mnoge vredne kuvarske knjige koje su uglavnom pisale žene: Sofija Mirković, Vida Totović, Leposava Gavrilović, Spasenija-Pata Marković, Aleksandra Rustanović, dok je jedini muški pisac u tom periodu, Dušan Slavić 1929. godine objavio knjigu „Veliki učitelj kuvanja i narodnog zdravlja“.
Pojava Spasenije-Pate Marković i Aleksandre Rustanović i njihovih knjiga „Moj kuvar“ (1939) i „Veliki narodni kuvar“(1940) označava zlatno doba srpskog kuvarskog izdavaštva, a Patino delo je pod izmenjenim naslovom „Veliki narodni kuvar“, doživelo čak dvadesetak izdanja.

Izvor: „Slatki trag prošlosti“, Muzej grada Novog Sada, Zbirka strane umetnosti