Pre nego što se šećer otisnuo na putovanja koja će ga odvesti iz domovine na južnom Pacifiku i u Aziji preko okeana i kontinenata, svet je već poznavao slasti meda i uživao u njima.
Šećer se proizvodio iz šećerne trske i posmatran je kao luksuzna roba i privilegija bogatih. Trska se prvo odomaćila na Novoj Gvineji i, možda nezavisno, u Indoneziji. S vremenom su putnici nosili različite sorte trske u tropske krajeve širom planete.

Šećer se spominje u Indiji oko 510. godine pre nove ere, kada je persijski car Darije tokom vojnog pohoda na obali reke Ind otkrio „travu koja daje med bez pčela“. Još tada se navodi pet vrsta šećera, uključujući i šećer kandis, od kog smo dobili reč kendis (eng. Reč kendis - slatkiš ili bombona, sanskritska reč khonda - šećer u grumenovima). Indijsko znanje o šećernoj trsci prenelo se u Kinu, gde se proizvodnja trske prvi put spominje 286. godine pre nove ere.
Ustanovljeno je šest sorti trske, među kojima se najviše uzgaja Saccharum offoconarium, „apotekarski šečer“ ili „plemenita trska“. U svom krajnje belom, zrnastom obliku, šećer i so toliko liče da su veoma često kulinarske nezgode zbog slučajne zamene.
Kroz vekove, čitav niz faktora je uticao na promovisanje šećera na uštb meda. Kako su se tehnike rafiniranja razvijale, budilo interesovanje za šećer i približavale ga ljudima, kolačari-umetnici su pokazali da mogu da ga pretvore u kitnjaste slatkiše koje i bilo nemoguće napraviti sa medom ili melasom, delimično prerađenom tečnošću šećera.
Šećer se prodavao u nekoliko oblika: u prahu, kockama, glavama, bilo filtriran kroz glinu ili ne. Bop je toliko skupocen da je u XIII veku engleski kralj Henri III, kada je naručio 1,5kg šećera dodao: „ako može toliko da se dobije“. Koristio se, pre svega, da lekove neprijatnog ukusa učini podnošljivim.
Do XI veka šećerne figure postale su uobičajene u muslimanskoj severnoj Africi. Evropski dvorski poslastičari, takođe su postajali umetnici. Mešali su šećer, masnoće, mlevene bademe i drugo koštunjavo voće i biljne smole u savitljivu glinu, potom su vajali i stavljali je u kalupe u obliku zamkova, tornjeva, konja, medveda....
Sađenje šećerne trske počelo je ozbiljnije u ranom XVI veku na Hislanioli, kada su kolonisti posadili trsku donetu sa Kanarskih ostrva.
U XVIII veku je jedna Engleskinja učinila nešto što će preobratiti jedan važan kulturni obrazac. Bila je žena zemljoradnika i patila je od suvog kašlja. Ubacivši komadić šećera u svoj čaj promenila je domografsku, ekonomsku, fizičku, političku, kulturnu i moralnu kartu sveta...

Zbirka strane umetnosti Muzej grada Novog Sada