Na put kreativnog rada Mia Miljević otisnula se kao srednjoškolka. Zapravo, ne pamti da je ikada bila bez posla. Uvek je imala svoj dinar, radila preko Udrženja primenjenih umetnika, prodavala bižuteriju po celoj Jugoslaviji. Unikatni komadi njenog nakita nalazili su se u galerijama Dioklecijanove palate, Sarajeva, Skoplja, a pare tada zarađene kasnije su uložene u današnji posao.
Sve je počelo od šivenja sukanja od gaze, vezavanja u čvorove i farbanja, a zatim prodavanja u Knez Mihajlovoj. Kasnije su u modu ušle farbane bermude, zatim voskom ručno oslikavan tekstil, svila (batik), pa glina i glinamol od kojih se pravio nakit. Naravno, odrađivao se i posao dobijen preko student servisa, „ali je uvek bilo lepše i slađe kada se zaradi na nečemu što si sam napravio“.
Potreba da bude samosatlana i nezavisna pratilo je stalno pronalaženje načina da se zaradi, a kreativna crta, koju je nosila u sebi, uvek je bila tu da pripomogne. Sa svojim budućim suprugom Draganom bila je jedan od pionira izrade bižuterije od gline i glinamola, i jedna od prvih tezgi postavljenih ispred Bazara 80-tih godina, bila je njihova. Leta su provodili na moru, Dubrovniku, Azurnoj obali, prodavali svoju bižuteriju i obezbeđivali sebi lepe odmore. To su bili studentski dani. Podela uloga između njih je do danas ostala nepromenjena. Mia nikada nije bila deo eksponiranog, prodajnog tima, već onog kreativnog, pozadinskog.
-Ja sam manuelni tip. Uvek sam volela da nešto čeprkam i radim rukama, kontakti sa ljudima su mi teže padali. Sa drugaricama se nikada nismo nalazili na kafi, već smo imale neka „muška“ druženja, štrikale smo, šile, kuvale, pekle kolače... Uvek je bilo neko delanje, a ne prazne priče - seća se Mia Miljević.
Krajem 80-tih kod Mie i Dragana Miljevića još uvek nije postojala vizija privatnog posla. Posle završenog Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, Mia dugo nije nalazila posao, kada ga je našla nije bila zadovoljna, nedostajala joj je njena sloboda. Započinjanje sopstvenog biznisa krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina je ipak, bila hrabra odluka. Tih godina promenila se i moda. Do tada metal koji nije bio „in“ potpuno je potisnuo nakit od gline, a oni su tome morali da se priklone.
-Usluge livaca u to vreme su bile toliko skupe da nam se više isplatilo da kupimo mašine i da krenemo sami da radimo nego da plaćamo uslugu i bili smo među prvima koji su imali malu livnicu u Srbiji, sada ih ima stotinjak. To je bilo ono što sam volela, da samostalno radim i da izrađujem nakit. Ali, tržište je imalo nove zahteve pa je i livnica počela da radi nešto drugo. Stvar je u tome da se svako pomeranje tržišta mora pratiti, jer ono je nemilosrdno. Morate biti u vremenu koje ne diktirate vi, već morate da se uklapate, da pratite trendove, domaće, ali i svetske - kaže gospođa Miljević.
Nekadašnja livnica, danas preduzeće „Modeks“ ima široku paletu proizvoda: od reklamnih proizvoda (privesci, reklamni artikli sa zaštitnim znakom), šnala za kaiševe, pločica i detalja za kožnu galanteriju, bižuterije, plemenite prevlake srebra i zlata u kombinaciji sa cirkonima, poludragim kamenom i dekorativnim epoksidima, kolekcije za muškarce, do modnih detalja za obućarstvo, ekskluzovnu metalnu dugmad, pločice, potezače i dr.
Mia svoj rad naziva umetničkim zanatom. U njemu, uživa ali samo toliko koliko porodica ne trpi. Porodica je uvek bila na prvom mestu, a karijera je pratila dobrobit porodice. Ovaj posao im je davao mogućnost da budu svi zajedno.
Mia i njen suprug Dragan, ljubav iz studentskih dana, imaju četvoro dece.
-Sva naša deca su izabrala kreativne poslove, neukalupljene u vreme, prostor, sisteme. Najstarija Ina je arhitekta, Tara na FTN-u studira Animaciju u inženjerstvu, Vuk ima vinariju, a vino je piće sa umetničkim predznakom. Od Gale se takođe očekuje da izabere neku slobodnu profesiju. Ono što je sigurno da su se deca formirala prema nama. Oni su naučili i da treba da rade i sami znaju da prave unikatni nakit, recikliraju odeću i prave tašne, cipele. Kao dete od 3-4 godine Ina se igrala livnice. Čitava leta smo provodili na moru, radeći (naša deca su zajedno sa nama pakovala, prepakivala, sklapala), ali u pauzi smo koristili sve blagodeti destinacije na kojoj smo se našli (Crna Gora, Italija). Imali su veliku slobodu, mogućnost za kreativnost i oni su to „kupili“ od nas. Tako su došli i do svojih prvih zarada, a tako i dan danas zarađuju sebi džeparac. Za vreme bombardovanja, u trendu je bio nakit sa mnogo staklića. U stanu smo napravili bazu i naša deca su ređala stakliće na sajlu, pravili narukvice. Za svoj rad dobili su džeparac u visini jednog sladoleda, čokoladice, što bi svakako dobili, ali je veća draž bila njihova svest o tome da su to oni radom zaslužili – zadovoljno priča Mia Miljević.
Iako ima četvoro dece, Mia Miljević nije imala niti jednog dana porodiljskog odsustva. Kada je rađala prvo dvoje dece, dodelili su joj status domaćice, iako je bila prijavljena na SIZ-u, a preko Udruženja primenjenih umetnika privređivala. Kada je rađala dvoje mlađe dece, imala je privatnu firmu, i kao privatnik nije mogla da ide na bolovanje, pa su deca već od šest meseci išla sa njom na posao.
Odnedavno gospođa Mia po potrebi uskače u pomoć gospodinu Draganu Miljeviću u Etno domaćinstvu Miljević u Starim Ledincima. Gospođa Mia skromno kaže da ona voli da spreme slana jela, organizuje i aranžira prostor. Kada dođu gosti, ona se povlači, odlazi u svoj svet, ali tu su Tara i Gala, koje pomažu tati i na taj način zarade džeparac i kod tate.
Mia Miljević ima divnu porodicu i posao koji voli. Ali isto tako je svesna da biti privatnik znači imati slobodu koju treba znati koristiti. Privatni posao omogućava fleksibilniji ritam dnevnih aktivnosti, ali i šesnaestočasovni radni dan.