Vojvodina je velika žitnica, a samim tim ljudi u Vojvodini znaju da prave dobre hlebove. Kultura pravljenja hleba u Vojvodini razvijala se pod uticajem nekoliko tradicionalnih kuhinja: srpske, austrijske, mađarske i turske. Zato se vojvođanska kuhinja odlikuje velikom raznovrsnošću u pripremanju svih vrsta hlebova i kolača od hlebnog testa.
Većina ugostiteljskih objekata ne pridaje veliki značaj kvalititu hleba i peciva koje iznese pred gosta. Uglavnom se hleb nabavlja iz obližnjih pekara jer je to mnogo isplativije, osim u slučaju velikih hotela koji u sklopu kuhinje imaju i pekaru.
Međutim, na salašima i etno kućama koje propagiraju domaće tradicionalne specijalitete, kako bi se upotpunio doživljaj, hleb, peciva, testenine ali i drugi pekarski proizvodi, proizvode se u samom domaćinstvu, kako bi održali tradiciju. Domaćice sa ovih salaša ustaju u zoru kako bi svojim ukućanima i gostima omogućile svakodnevno svež hleb. Najčešće se proizvodi beli hleb, zatim polubeli i crni hleb, vojvođanski hleb sa dodatkom mleka.
Pored hleba proizvode se pogače i lepinje, mekike, uštipci, pogačice sa čvarcima, razne pite i gibanice od ručno razvijenih kora sa sirom i raznim zeljem, kačamak, proja, cicvara. Od poslastica, tu su štrudle sa makom, orasima i višnjama, bundevara, pita od višanja, pita od jabuka, gomboce, rezanci sa makom, salčići. A kao dodatak glavnim jelima poput gulaša, paprikaša, perkelta, služe se domaći rezenaci. Često se služi i nasuvo sa krompirom, flekice sa kupusom, rezanci sa sirom. Svako domaćinstvo ima svoju recepturu za proizvodnju ovih proizvoda i svaka domaćica ima svoju tajnu koja se prenosi sa kolena na koleno.
Iako se domaćice trude da pripreme kvalitetne i ukusne osnovne i specijalne pekarske proizvode ni u jednom meniju registrovanih domaćinstava i to ne samo u Bačkoj već i u drugim regijama i ugostiteljskim objektima, ne postoji kompletna ponuda ovih poizvoda, te tako možemo naći samo poslastice. Oni se tradicionalno nalaze na stolu i dočekuju svakog gosta, nezameljivi su deo svake trpeze i podrazumevaju se.
Postoje proizvodi koji su zajednički svim nacionalnim kućama, i koji se izdvajaju iz ponude kao tipično vojvođanski, odnosno bački specijaliteti. Cipovka je proizvod koji je karakterističan za ovo područje. To je beli pšenični hleb sa kvascem koji se savršeno slaže sa svim nacionalnim i internacionalnim jelima. Kako se u Bačkoj mnogo koristi testenina, potrebno je naglasiti da postoji veliki broj domaćih specijaliteta od kuvane testenine, poput rezanaca sa makom, prezlama, sirom, nasuvo sa krompirom, valjušaka, flekica sa raznim dodacima koji se koriste kao garnirung uz paprikaše i perkelte, ili kao ulošci za supe. I na kraju svakog obroka neizostavan je desert. Iako je ponuda raznovrsna, najčešće se nudi štrudla sa makom, tradicionalni proizvod koji ima geografsku oznaku porekla.
U Bačkoj su paori pripremali beli pšenični hleb sa kvascem. Karakteristika paorskog hleba ili cipovke je izuzetno prijatan miris i ukus, laka svarljivost i trajnost nekoliko dana. Veličina hleba je zavisila od broja ukućana. Prosečna masa bila je 4-5 kilograma. Obično bi se pekla dva do tri okruglo oblikovana hleba, narezana neposredno pre pečenja u furuni sa direktnim ložištem. Svež hleb se nikada nije jeo dok se ne bi pojeo prethodni hleb. Poseban kvalitet tako pečenih testanih komada se dobijao pre svega zbog indirektnog postupka proizvodnje hleba, direktnog ložišta sa kukuruzovinom i slamom i ukusnom debelom korom hleba koja je zadržala dovoljnu količinu vlage da se hleb mogao koristiti više dana. Karakterističan oblik cipovke potiče od narezivanja okruglog testanog komada (pri vrhu testane lopte) i od gradijenta vlage koji se stvara nakon ubacivanja testa u zagrejanu peć (furunu). Postupak narezivanja testa neposredno pre ubacivanja testa u zagrejanu peć omogućavao je da deo vode iz centra testanog komada uz pomoć toplote sa poda peći i zračenja sa zidova peći ispari i omogući povećanje zapremine testanog komada usled izdvajanja ugljen-dioksida, proizvoda fermentacije testa.
Pojava štrudle sa makom i orasima se vezuje za anonimnog požunskog poslastičara iz 16 veka (Požun ili današnja Bratislava), koji je za Svetog Nikolu pravio male kifle u obliku potkovice od maka i delio je deci. Pod uticajem austrougarske tokom druge polovine 19 veka, na ovim prostorima se priprema božićna štrudla sa makom. Umećem vojvođanskih domaćica, koje su unele novine u gotovljenje ove poslastice, prilagodivši je ovdašnjem ukusu, stvorena je vojvođanska štrudla sa makom i orasima. Bečka i vojvođanska štrudla sa makom razlikovale su se u debljini korice. Bečka je bila sa debljom, a vojvođanska sa tanjom koricom.Vojvođanska štrudla sa makom pravi se od brašna poreklom od vojvođanskih sorti pšenice, koja se uzgaja po specifičnim i za ova područja karakterističnim agroekološkim i agrotehničkim uslovima.Vojvođanska štrudla sa makom je tradicionalan proizvod iz vojvođanske regije i proizvodi se isključivo ručno. Ovaj proizvod je jedan od retkih koji se nalazi u ponudi svakog restorana bačkih salaša.
Testenina spravljana od pšeničnog brašna uz dodatak vode čini osnovni zames za ove proizvode. Ponegde su u ovaj zames dodaju i jaja ili blendirano povrće kako bi testenina dobila boju. Seče se u obliku uzanih, ravnih pravih traka različite širine i dužine ili su savijeni, odnosno uvijeni u razne oblike. Pored navedenih, mogu se u domaćinstvima proizvoditi u obliku tarane i flekica, a u industrijskoj proizvodnji ti oblici mogu biti veoma raznovrsni. Kuvaju se u dosta vrele kipuće vode. Mogu se servirati kao glavno jelo (sa maslacem, sirom, sa raznim sosovima, makom, prezlama...) ili kao garnirung uz razne vrste mesa. Koriste se i kao ulošci za razne supe i čorbe.
Na salašima najčešće se pripremaju rezanci (obareno testo sa sirom, grizom, makom i mlekom), valjušci (obareno testo sa uprženim grizom), i tašci sa pekmezom ( razvije se testo kao za pitu, pa se na jednoj polovini stavlja pekmez u gomilicama na razdaljini od nekoliko santimentara, posle se onom drugom polovinom testa preklopi, pa se iseče, spoje se ivice testa kako pekmez ne bi iscureo, kuva se u kipućoj vodi, uvaljaju se ili se pospu proprženim prezlama i tako se jedu). Asortiman proizvoda od testenine je veoma raznolik. Pored tradicionalnih jela od testenine koje pripremaju, današnji kuvari vrše modernizaciju istih, te ih prilagođavaju ukusima sve zahtevnijih turista.
Svako, najčešće okruglo, a može biti i manje više ovalno ili ravno hlebno testo naziva se pogača. Ukus i aroma pogače mogu biti različiti, u zavisnosti od dodataka i začina. Nekada se pogača pravila za posebne slučajeve, i većina ih je bila vezana za neke obredne činove. Obično je mešena kada neko ide na dalji put, ili je nošena radnicima na polju, porodiljama za male babine, za dobrodošlicu gostiju, a obavezno se pripremala za pogrebe i daće, za krsne slave i Božić. Na salašima se uglavnom spravljaju dve vrste i to sa mlekom i sa vodom, ali svaka domaćica ume da iznenadi svoje ukućane i goste sa nekom raskošnom pogačom kojoj su dodati razni začini i dodaci.
Lepinje su manji i tanji hlepčići okruglog ili izduženog oblika pripremljeni od pšeničnog brašna uz dodatak kvasca, malo soli i šećera. Ponekad se spravlja bez kvasca. Pre pečenja se obično posipa kimom ili susamom. Peče se na zagrejanoj ploči oko 20 minuta. Može se služiti topla uz kajmak i sir, ali tradicionalno se služi topla sa svinjskom mašću i alevom ili tucanom paprikom, ili pak hladna kao zamena za hleb.
Gibanica je tradicionalna mešavina lokalnog sira, kajmaka, jaja, masti ili ulja, pečena u korama za gibanicu. Postoje razne varijante, ali je sir uvek osnova za sve gibanice, čak je i poželjno da sir bude punomasan i prevreo. Kore se mogu razvijati na dva načina: oklagijom na dasci ili se rukama razvlače na stolovima pokrivenim stolnjacima i na mnogo brži način, za čega je potrebna vešta domaćica koja ima osećaj u rukama kako kore ne bi pucale. Za ovakav način razvijanja kore potrebno je dobro odležalo pšenično brašno. To brašno prosejati na dasci, a zatim napraviti udubljenje i u njega dodati ulje, so i hladne vode onoliko koliko je potrebno da se umesi testo. Testo se mora mesiti sve dotle dok god ne počne da se odvaja od ruku. Od umešenog testa domaćica će odvojiti jufke, malo ih rastanjiti, premazati uljem i prekriti čistom krpom da odstoji. Testo treba dobro da se odmori kako bi se razvlačenje što bolje odvijalo. Kada se testo dovoljno odmorilo raširiti stolnjak po stolu, i uzimati jednu po jednu jufku i razvlačiti je. Prvo se jufka razvlači u vazduhu sa stisutim pesnicama. Potom se stavi na sto i obema rukama razvlači u krug. Kada je kora razvijena krajeve otkinuti. Te ostatke domaćica kasnije kada razvuče sve kore može istanjiti oklagijom. Razvučene kore se potom pune tako što se po njima posipa nadev, a zatim se stolnjakom kore uvijaju i slažu u tepsiju.
Nadev za gibanicu može biti veoma raznolik. U slane gibanice skoro uvek ide sir kao osnova, u njega se može dodati razno zelje: blitva, spanać, kopriva; mada se može izraditi i gibanica od krompira, kupusa ili praziluka, a sve je stvar mašte i umešnosti domaćice . Ipak, najčešća gibanica na bačkim salašima jeste gibanica sa sirom i zeljanik. Ostali nazivi potiču od imena namirnice kojom se gibanica filuje, te tako imamo: bundevaru, krompirušu, kupusaru i dr.
Jedna od najčešćih poslastica spravljena od razvučenih kora jeste bundevara. Nadev se priprema tako što se bundeva narenda i nabaca na razvučenu koru, a zatim se pospe mešavinom šećera i cimeta ili vanilin šećera i potom uvije.
Isto tako se pravi i pita sa višnjama. Višnje se poređaju na koru, pošećere i pospu grizom, a zatim se uvije. Iako su ove pite i gibanice mnogo ukusnije kada se pripremaju od domaćih kora, današnje domaćice veoma često u nedostatku vremena koriste kupovne kore što im u mnogome ubrzava proces gotovljenja ovih specijaliteta.
