Petar Samardžija je doajen srpskog vinarstva, vinogradarstva i vinskog novinarstva. Da je tako, potvrdilo je i njegovo izlaganje na nedavno održanom Sajmu turizma u Novom Sadu, koje su svi prisutni u prepunoj sali Master centra Novosadskog sajma, saslušali u jednom dahu. Evo tog izlaganja:

-Intenzivan razvoj vinogradarstva i vinarstva je počeo krajem 90-tih godina i od tog trenutka paralelno se odvijaju dva sveta: svet vinara i svet vinoljubaca. Svet vinara je potpuno nov. Nema više velikih vinarija u društvenom sektoru koje su stimulisane od strane države na taj način što je privatniku bilo zabranjeno da proizvodi vino, pogotovo da ga flašira. Mogao je samo da ga proizvodi za sebe i svoje potrebe i potrebe svojih prijatelja.
U SFRJ je bio na snazi vinski zakon na osnovu kojeg je svaka republika pravila svoj republički zakon. Slovenci su već tada dozvolili svojim vinogradarima da potpuno ravnopravno u trci na tržištu učestvuju sa njihovim velikim vinarijama i oni su mogli da flaširaju, da proizvode vino, da ga nude na tržištu, da ga prodaju, za razliku od Srbije i Hrvatske, gde je to bilo nemoguće. Tako je seljak bio primoran da ne prodaje nego predaje svoje grožđe velikim vinarijama, koje su uglavnom bile bez proizvodnje. U Vojvodini je bio najgori odnos, jer su velike vinarije, veliki podrumi, imali samo 15% ukupnih površina pod grožđem, a ostatak je bio u privatnom sektoru. Taj privatan sektor je premišljao da krene u krčenje vinograda, jer nije mogao da proda grožđe po ceni koja mu odgovara, koja mu garantuje bar minimum prihoda da može opstati. Vremenom, ljubav prema vinogradima i vinu nije bila dovoljna da se opstane u ovoj delatnosti. Privatnici su, ipak, počeli da krče svoju lozu, i to je dovelo do smanjenja vinograda koje je trajalo do raspada zemlje, pa je jedno vremene nastavljeno i posle toga. Društveni sektor je tako ostao „vodenica bez vode“, i velike vinarije gasile su se jedna po jedna. Tako su u Vojvodini opstale samo dve velike vinarije: Vršački vinogradi, vlasnici najvećeg vinograda u zemlji i Čoka, koja je tada imala 70-tak hektara. Čoka je prva privatizovana i mada su svi u početku sumnjali, ta privatizacija se pokazala vrlo sretnom. Oni su nastavili da šire površine pod lozom i danas je Čoka najveći proizvođač i izvoznik vina iz Srbije, ne ulazeći u kvalitet vina.
Istovremeno je i privatni sektor počeo da biva podržan. Podržavala ga je država poslednjih desetak godina i poslednjih desetak godina dogodilo se nešto što nikad nijedan seljak, vinogradar, da mu je neko došao i rekao šta želite da država učini, ne bi tako nešto lepo mogao da poželi. A to je bilo da mu je država ponudila pare da besplatno podigne vinograd. Svodilo se to na nekih 12.000 evra po hektaru državne pomoći bespovratnih para.
U to vreme seljak nije verovao u iskrenost države, pa se nije uključio odmah kada je počela primena tih podsticajnih mera, pa je time izostala očekivana sadnja. Međutim, vremenom je to prihvaćeno i sada se sade vinogradi. Tako je od pre sedam-osam godina zaustavljeno krčenje koje je uzelo takvog maha u čitavom tom decenijskom periodu, da državna statistika nije bila u stanju da zvanično registruje koliko je vinograda iskrčeno. A od pre sedam-osam godina, prvi put se dogodilo da se u Srbiji više sadi nego što se krči. Danas se već govori o cifri od blizu 30.000 ha pod vinogradima odnosno, negde oko 27.000 ha, ali i ovog proleća se dalje sadi i povećavaju se hektari pod vinovom lozom.
Poslednjih godina podižu se mladi vinogradi i vinarije, i ono što je dobro, sve je više mladih proizvođača. Kod njih vlada veće interesovanje za lozu i vino nego među starijima, što je u neku ruku sreća. Mladi, pošto su isprobali sve moguće napitke (Coca Cola. Coca Cola Zero. Fanta. Sprite) polako prihvataju vino, prvo preko Rose-a, a potom i sve kvalitetnijih, slojevitijih i iskrenijih vina.
Kod nas su se do pre desetak godina u restoranima pili uglavnom špriceri, a danas su špriceri sasvim potisnuti.
Danas u Vojvodini ima blizu 100 registrovanih vinarija. Ima i puno neregistrovanih. Smeta to što država prema njima ne zauzima neki ozbiljniji stav, niti ih kontroliše, a oni su najagresivniji, najviše se pojavljuju po medijima kao kritičari države. A u vreme ekonomske krize u svetu i pogotovo kod nas, mi smo doživeli renesansu vinogradarstva i vinarstva.
Kvalitet vina je, u poslednjih, najviše deset godina, toliko odskočio da je to neverovatno. Mi smo zaostajali za Evropom, sigurno pedesetak godina. Sada smo im se sasvim približili i sasvim je realno da se neko naše vino pojavi na vinskoj karti, bilo gde u svetu.
Podignuto je desetine novih modernih podruma koji se baziraju upravo na veličinama vinograda od 10 do 20 ha, koje čovek može da drži sve u svojim rukama i zato je taj kvalitet sadašnjih vina za čestitati našim vinarima. Mi više ne moramo da pijemo „tuđe sunce zarobljeno u flašama“, kao što smo to do sada morali, jer potrebe naša zemlje za vinom domaća proizvodnja ne podmiruje niti sa 50%. Sada smo primorani da još uvozimo vino, ali dobro je što to bujanje uzelo maha i što država najavljuje da će potpomagati svim mogućim merima i dalje, i za očekivati je da ćemo se brzo osloboditi uvoza, a već ima naših vina koja su krenula u svet.
Vinska kultura, taj paralelni svet vinoljubaca, koja se razvijala uz razvoj kompletnog vinogradarstva i vinarstva, ide takvim korakom da je to pre 20 godina bilo nezamislivo. U Novom Sadu niste mogli biti posluženi sa vinom u pravoj čaši. Danas nema kioska gde nema lepih čaša u kojima se servira vino.
I na kraju jedna digresija: primetio sam da kod nas sve više, u restoranima, lokalima gde se pije vino, muški pogledi idu u dva smera - jedan je prema damama i njihovim dekolteima, a drugi prema flaši vina koja je na stolu, i njihovim etiketama – uz osmeh je zaključio Petar Samardžija.