Goran Stević dolazi sa područja Kopaonika, iz Rasinskog okruga, opštine Brus, naselja Vlajkovci, mesta na kojem je, prema legendi, zastao Vlajko, jedan od četvorice braće iz Nikšića bežeći svojevremeno od krvne osvete. Sa nešto manje od 500 stanovnika ovo naselje se može podičiti netaknutom prirodom, čistim vazduhom i zdravljem. A kako i ne bi bilo zdravi stanovnici ovog kraja kada je svuda oko njih zdravlje. I dok su mnogi „sreću“ tražili na strani, u gradovima, oni uporni i hrabri (kažu samo najjači ostaju), izgradili su svoj život na selu. Jedan od njih je gospodin Goran Stević, koji se sa svojom porodicom odlučio za život u skladu s prirodom, neki kažu, po meri čoveka.
Goran Stević je poljoprivredni proizvođač, koji ima plantaže malina i kupina na padinama Kopaonika na nadmorskoj visini od 500-800 metara. Pošto se bavi i otkupom voća (borovnica), došao je na ideju da to voće iskoristi i da od njega napravi prave domaće proizvode, proizvode „koji vrede“.
Tako se na njegovoj prebogatoj tezgi, u Beogradu i Novom Sadu, gde izlaže na razno raznim manifestacijama, mogu naći proizvodi poput džema, pekmeza od različitih vrsta bobičavog i šumskog voća, teglice ajvara od pečenih paprika, na šporetu „smederevcu“ „na bukova drva“, sa i bez paradajza, domaći gusti sokovi i sirupi, svim onim što se čega ima u potkopaoničkom kraju i to isključivo po receptima njihovih baka. Takođe, tu se nađe i med: bagremov, livadski, šumski, u zavisnosti od godine i od vremenskih uslova, ali uvek iz podkopaoničkog kraja.
-Ako kupite od mene sok, to je stvarno sok od tog voća - kaže Goran Stević.
Šumske plodove, šumsku jagodu, borovnicu, trnjinu, divlju malinu i divlju kupinu, divlju ribizlu, skuplja porodica, supruga, otac i majka, po potrebi bliža rodbina, a u sezoni anagažuju i par žena. Sve u svemu, porodica Stević proizvodi desetak vrsta slatka, desetak vrsta sirupa, med, ajvar, domaće sokove, guste kašaste i sirupe...
Goran Stević i njegova supruga Slađana, začetnici su poljoprivredne proizvodnje u svojoj porodici, ali poslednjih deset godina vredno rade na promociji i širenju „zdravih plodova bruskog kraja“ jer, to nije samo trend, to je trend koji je proizišao iz nužde, iz potrebe za kvalitetnim prehrambenim proizvodima.
Stara narodna da „zdravlje na usta ulazi“ u potkopaoničkom kraju, i još po nekom kraju naše lepe zemlje, nije zaboravljen. U ovom kraju se ovakvom vrstom proizvodnje bavi nekoliko domaćinstava. Stevići svoje proizvode plasiraju i na tržište Kosova, pa se u skorije vreme nadaju i izvozu većih količina, što će sigurno biti dobar motiv da se što više ljudi uključi u ovakvu vrstu proizvodnje.
Domaći proizvodi imaju svoju cenu, pa je pitanje koliko je isplativ ovakav način proizvodnje. Isplativ ili ne, u Srbiji ima dosta ljudi koji žive od mini porodičnih proizvodnji tradicionalnih proizvoda, ali još uvek njihov broj nije onoliki koliki bi mogao biti. Teško se mladi ljudi odlučuju na ostanak, a još teže na povratak selu, jer ovakav način proizvodnje znači biti sam i prepušten sam sebi. Ovi i ovakvi proizvođači zavise isključivo od platežne moći kupaca koja je sve manja. Ostaje im samo da se uzdaju u bolje sutra i zadovoljstvo da se bave neči lepim i plemenitim, da žive zdravo i da to zdravlje, kroz svoje proizvode, dele sa drugima. I bez obzira na sve teškoće, izjava: „Ja se nadam da će i moja deca da se bave ovim čime se bavimo moja supruga i ja, zdavom hranom, na zdravom području, i da će imati zdrav život“, ohrabruje, a izrekao ju je upravo domaćin, Goran Stević.
