• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

Da čovek u konju nalazi snagu bez surovosti, lepotu bez sujete i prijatelja bez interesa, Keresteš Tereza je znala oduvek. Kada je došla na ergelu „Kelebija“ 16. juna 1994. godine, ergela je bila stara nepunih šest meseci, i imala je jednog pastuva i dve kobile. Tereza, agronom po struci, iza sebe je imala deset godina radnog iskustva na Poljoprivrednom dobru na Kelebiji kao finasijski direktor, radila je u kancelariji posao koji je nije ispunjavao.

Na ergelu je došla u svojstvu baštovana, samo da bi bila uz konje. Ubrzo po njenom dolasku, ondašnji poslovođa je dao otkaz pa je sve ostalo na njoj. O konjima, koje je bezgranično volela, nije znala mnogo, jer se u tadašnjem sistemu obrazovanja nije ništa veliko moglo naučiti (kao ni danas, prim. aut.), a u vreme socijalizma imati konja nije bilo popularno!?
Pre 20 godina, kada je Keresteš Tereza počela da vodi brigu i ergeli i postala njen direktor, bila je usamljena, žena koja se drznula da naruši neprikosnoven svet muškaraca, i narednih deset godina trajalo je njeno dokazivanje, da zna i voli to što radi. Na tom putu potvrđivanja obišla je celu Evropu jureći za kursevima, radionicama, treninzima, „krala“ je znanje od raznih trenera, a sredstva dobijala od firme ili plaćala iz svog džepa.
Da ju je u na njenom putu ostvarenja ipak pratila srećna zvezda govori činjenica da je upala u okruženje koje ju je podržavalo, a njene ideje dobro propraćene od strane vlasnika ergele, Milenka Aleksića.
O „dobrim vibracijama“ koje vladaju na ergeli svedoči podatak da je ergela nastala sa idejom da će držati 3-4 konja, a koja je sada izraslo u instituciju od 70 lipicanera. -Po broju grla Kelebija nije najveća ergela u Srbiji, ali po čistoj rasi, po turizmu, po obučenim konjima i po broju prodatih u svetu, jeste. Ergela „Kelebija“ je i članica međnarodne asocijacije uzgajivača lipicanera. Srbija je tek posle nas postala članica - kaže gospođa Keresteš.
Ono što je sigurno za diku je da od 2001. godine ova ergela ima tipičnog kelebijskog lipicanera, visine 1,58 do 1,61m u grebenu, podjednako dobrog i u dresurnom jahanju i u zaprežnom sportu. Zato se konji na „Kelebiji“ stalno isprobavaju:
-Ja se takmičim da bih videla da li je naš uzgojni pravac dobar, da li je naš rad sa konjima dobar, da li su naši konji dobro obučeni. Osim što uzgajamo i obučavamo konje i takmičimo se, mi ih i prodajemo. Ja sam ubeđena u to da naši konji uzgajani u Srbiji nimalo ne zaostaju, čak su i bolji od austrijskih i nemačkih lipicanera, ali se drugačije tretiraju i drugačije se radi sa njima. Prodali smo jednu kobilu 1997. godine, koju je kupac izvezao u Nemačku i nakon mesec dana karantina odveo ju je na izložbu. Odmah je osvojio prvo mesto sa tom kobilom, a nagrada je bila u vrednosti tri puta većoj, nego što je kobilu platio. Imali smo jednog pastuva sa kojim sam se ja tri godine takmičila, ali pošto smo imali previše pastuva izvadili smo ga iz zaprege i radili obuku na dugačkoj uzdi. Znao je španski korak, kapriolu, da se na komandu propne, izbaci, legne, a od prošle godine, kada je prodat, postao je najbolji pastuv u Nemačkoj. Sada se nalazi u štali Jute Vizner, koja godinama radi obuku na dugačkoj uzdi, i šou programe. Ona danas sve šou programe radi sa njim. Ako smo mi mogli da posttignemo takav nivo u obuci našeg uzgoja, to znači da naši konji nisu manjakavi u odnosu na konje iz Evrope, samo drugačije pristupamo takvim konjima, drugačija je kupovna moć. Jer, jedan konj košta npr. tri prosečne evropske plate, a kod nas je to mnogo više.
Tereza kaže da za nju nikada nije bila primarna pobeda, već da je njena zaprega primećena. Kada je pre dve godine, po prvi put, učestvovala na jednom međunarodnom takmičenju u Mađarskoj, svi su se divili konjima i niko na osnovu žigova nije mogao da utvrdi odakle dolazi.
-A u maratonskoj vožnji, nastavlja gospođa Keresteš, kada sam se pojavila, plava košulja, plavi štitnici na konjima i plave mašnice u repu, sudija nam je priznao da odlično izgledamo. Mogu ja da budem poslednja u maratonskoj vožnji, ali kada takav autoritet pohvali konje, kada smo zapaženi, to je pravo merilo za nas, za ergelske konje. Jer, ne takmičimo se mi da se čuje moje ime, ali ako su konji ovde uzgajani, paženi, maženi onda njihovo ime treba da se čuje - priznaje naša sagovornica.
Na žalost, posle svega rečenog i učinjenog, ona još uvek vodi bitku, jer kao žena i dalje mora da se potvrđuje:
- Ja tvrdim da mogu bolje da namestim i naše i tuđe konje, ali 90% takmičara je sramota da mi se obrati. Meni je drago što je zaprega s kojom je Željko Malušić (KK"Begej" iz Zrenjanina) bio apsolutni pobednik Driving Cup-a u Novom Sadu i osvajač drugog mesta na Kucurskoj fijakerijadi 2013. godine. Te konje sam ja obučila za sebe i meni je drago što je prvak Srbije postala naša zaprega. Na Crepajačkom fijakeru, ove godine Mikica Đorđević iz Crepaje je terao konja iz našeg uzgoja i pobedio u kategoriji Dvopreg - Zreli konji. Prepoznajem svoje konje i meni je konj konj i lep, ma čiji da je – naglasila je Keresteš Tereza.