Debeljača, selo ušorenih kuća i sa ulicama pod pravim uglom u južnom Banatu, sa nešto manje od 5500 stanovnika, prvi put se u pisanim dokumentima pominje u XVII veku (1660). Godine 1888. dobija ime Torontalvašarhelj (Torontálvásárhely), koje je zadržala do XX veka, kada dobija novo - Debeljača.

Početkom XX veka ovo selo je imalo oko 1.400 kuća, sa oko 5.170 stanovnika. Naselje je tada imalo građansku čitaonicu, udruženje zanatlija, dve kreditno-štedne banke, dve ciglane i parni mlin. Posle Drugog svetskog rata izgrađeni su: Dom kulture sa bioskopskom salom (1953), Vatrogasni dom (1954), Osnovna škola (1969) Zdravstvena stanica sa apotekom (1978). Već u to vreme Debeljača je u ovom kraju, svojim razvojem i izgledom naselja bila ispred drugih sela južnog Banata.
Debeljača je ipak bila napoznatija kao vašarsko mesto. Godine 1872. Toth Samuel st. sudija i Mező István otputovali su u Beč i od Franc Jozefa zatražili dozvolu za organizovanje i održavanje vašara. Godinu dana kasnije dostavljeno je odobrenje na tri jezika. Od tih vremena su debeljački vašari veoma poznati u užoj i široj okolini. Nekada je vašar trajao četiri dana, počev od četvrtka. Tog dana su prodavali svinje, ovce, u petak stoka i razna roba kao i hrana. Subota je bio dan za konjušare i ljubitelje konja. Taj dan je bio najznačajniji, jer su dolazili gosti čak iz Italije, Grčke, Turske, Francuske, Češke, Poljske, i Belgije. Često se dešavalo da seljak dotera stoku na vašar, da je i proda, a kući se vrati praznih džepova, pošto se osim trgovine mislilo i na zabavu. Nedeljom su devojke i mladiće poklanjali jedni drugima medenjake sa ogledalom. Momci su imali običaj da izabranu devojku udare po guzi varjačom, u znaku „pažnje“. Tu su bili vrteške i razna druga veselja.
Vašari su bili mesta gde se čuvala i negovala tradicija, a danas je to palo u dužnost Udruženju žena “Bulka” iz Debeljače. Udruženju žena “Bulka” je registrovana civilna organizacija na čijem čelu je njen predsednik Mengeš Šandor, možda jedini muškarac na čelu jednog ženskog udurženja. Po rečima gospodina Mengeša, udruženje žena iz Debeljače se bavi očuvanjem mađarske tradicije u okolini Debeljače, i tradiciom okolnih sela, jer je ova opština jako šarolika po svom demografskom sastavu. U njoj žive Slovaci, Mađari, Rumuni, Srbi, i mnogi drugi, ali nikada, niko nije zabeležio nikakav incident u međunacionalnim odnosima. Udruženje čuva i neguje pre svega tradiciju izrade ručnih radova, sa prepoznatljivim obeležjima Debeljače. Ono što je karakteristično za ovo udruženje žena su čajanke. To su tradicionalna druženja širom Vojvodine uz čaj. A uz ča, tu si i hleb namazan svinjskom ili guščjom mašću, posut alevom paprikom, kao i kolači pripremljeni na na tradicionalan način.
-U međuvremenu Debeljaču je svašta loše zadesilo. Nekada sam bio zamenik predsednika skupštine MZ Debeljača, u kojoj je preko 4.100 i 4.200 radnika plaćalo mesni samodoprinos. To znači da je toliko bilo zvanično zaposlenih ljudi, a danas nema ni 50. Danas imamo jednu poštu ispred koje ljudi danima i noćima stoje u redu kada treba da plaćaju račune za stuju i telefone; nemamo benzinsku pumpu, najbliža je u Kovačici. Sredinom 80-tih godina je montiran najmoderniji mlin u Evropi, ali ga više nema. Debeljača je danas mrtvo selo u kojoj je 1/5 stanovništva penzionera, a samo 1% od mladih ljudi koji završe neku srednju školu ili fakultet vrate se da žive u selu - kaže gospodin Mengeš.
Očuvanjem tradicije se najsveobuhvatnije može baviti kroz izučavanje, traganje za zaboravljenim, potisnutim, i od ljudi sa dužim pamćenjem, otrgnuti i prisvojiti ono što je bilo nekada. Zato je udeo i odgovornost Udruženja žena iz Debeljače veća. Oni čuvaju tradiciju: nošnje, starih jela, izradu testenina… Nastupaju na raznim manifestacijama i sajmovima, ne često i ne previše, čisto da se za njih čuje, a oni da se pokažu.
Tako su na 81. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, krajem maja, na štandu svoje opštine Kovačica, gostima Sajma pripremili sataraš, supu od živine, sa ručno pravljenim testom, odnosno svatovska ili praznična jela. Ove godine Udruženje žena iz Debeljače je prvi put na Sajmu, ali godišnje u planu i programu društva je 5 do 6 manifestacija prodajnog karaktera.
-Onda tamo ponesemo više naših proizvoda i rukotvorina, koje izlažemo, ali i prodajemo, a najtraženiji su starinski kolači.
Gospodin Mengeš Šandor kaže da bi voleo da država Srbija bude malo bogatija, da mladi ljudi ne odlaze na Zapad u tolikom broju. Namesto što traže uhlebljenje u nekoj tuđoj zemlji, da se vrate u svoje selo, da se bave poljoprivredom, jer Debeljača i opština Kovačica je pre svega poljoprivedni kraj sa kvalitetnom zemljom.
A na pitanje šta bi trebalo uraditi da aktivnost ovog i sličnih udruženja ne zamre, gospodin Mengeš kaže:
-Da Srbija bude malo bogatija, da mladi ne idu na Zapad, da imamo kome da pedamo ovo što ostavljamo, da ostanu u državi i u selu. Selu treba posvetiti mnogo veću pažnju. Debeljača ima prostor i za poljoprivredu i za mnoge druge stvari. U Debeljači je nekada posle II Svetskog rata bilo 380 registrovanih zanatskih radnji, danas nema ni jedne.