Wed09302020

Poslednja izmena:08:53:02 PM

Back KULTURA KULTURNA BAŠTINA Željko Marković : Fruška gora je moj (naš) Raj

Željko Marković : Fruška gora je moj (naš) Raj

  • PDF

Njegovo delo i životne navike, te velika ljubav prema Sremu i Fruškoj gori, daju nam za pravo da pisca, putopisca i novinara Željka Markovića, svrstamo u legende ovog kraja.
Povod za razgovor sa gospodinom Markovićem su pozitivni pokušaji da se ovoj prelepoj, a nedovoljno, za uživanje, odmor i opuštanje, upotrebljenoj planini, dodeli mesto koje ona zaslužuje,koja, po rečima našeg sagovornika, u turističkom smislu i u životima ljudi, pre svega Novosađana, zavređuje punu pažnju.

Za Svetog Trifuna 14. februara 2014. godine, obnovljen je Ribarski trg u Irigu, gospodin Milenko Cicmil je dve godine ranije izgradio luksuzan hotel „Premier Aqua“ u Vrdniku, a i stara banja je zasijala novim sjajem. U Šuljamu, selu nadomak Sremske Mitrovic, gospodin Milorad Milošević na mestu prvih vinograda na Fruškoj gori, koje je u III veku zasadio rimski car Prob, rođeni Grgurevčanin, podigao je nove zasade vinove loze, vinski podrum, ustanovio Poljoprivredni sajam, doprineo obnovi sportskog aerodroma u Velikim Radincima...
Utisak je da je Fruška gora jedan rudnik, po svemu i svačemu, neiskorišćenih mogućnosti. Ako pođemo od Erdevika, Šida, preko Grgurevaca, Vrdnika i Irig, pa do Krušedola i Banovaca, vidimo jedan sjajan prostor koji nikako da ispliva na površinu. Svi pričamo o Sv. Fruškoj gori, ali nikako da to i zvanično postane. Ali, da pođemo redom, od uređenja Ribarskog trga u Irigu, gde smo sreli gospodina Markovića, i saslušali njegova promišljanja o kraju koji jako dobro poznaje:
-Konačno se shvatilo da je prošlost, najznačajniji brend ne samo ovog mesta već i celog Srema, s obzirom da je Irig svojevremeno bio najznačajnije i najbrojnije mesto u Sremu. Što se tiče rekonstrukcije ovog trga, ona je obavljena na izuzetno korektan i dobar način, tako da dok prolazim imam, bar u onoj meri u kojoj to dopušta sadašnja slika nekadašnjeg sjaja ovog mesta, koja po svojoj arhitekturi, i uopšte po načinu života predstavlja reprezent ovog dela Srema, sasvim dobar osećaj. Fruškogorje je uopšte interesantno iz prostog razloga jer je to i specifična arhitektura, specifični su tu i ljudi, po mentalitetu veseli, vedri i vrlo komunikativni i neposredni. To je specifikum ne smo Iriga već i celog ovog kraja. Ja sam u Irigu samo učio školu, ali sam iz Vrdnika, gde takođe vlada neki poseban mentalitet, s obzirom da je to jedno „kosmopolitsko“, u svakom slučaju internacionalno mesto, gde su ljudi dolazili poslednjih 200 godina zahvaljujući rudniku uglja. Ali, Vrdnik i Irig su pupčanom vrpcom vezani i suštinski povezani. Ovaj trg, tj. Ribarska ulica, učiniće mnogo za ovo mesta, jer je mestu vraćen identitet, bar u onoj meri u kojoj mi to želimo. Šetajući se između starih pseudo baroknih i baroknih kuća, osećam se dobro, pre svega iz razloga što sam doživeo tako nešto i što ovde imam priliku da sretnem svoje prijatelje.
Ja Frušku goru beskrajno volim. Ja leta provodim na Fruškoj gori, na Brankovcu, po čitav dan, 15 dana. To sam radio prošlog leta, imam tamo svoju klupu, svoj lap top, uživam u svemu tome. Ali, kada dođem u ponedeljak na tu svoju klupu zateknem gomilu smeća na sve strane. Da ne bacam ljagu na ljude iz Nacionalnog parka „Fruška gora“ koji sve to sređuju, i srede za vreme svog radnog vremena ali, pošto ja dođem rano, a oni koji su pre mene, dakle u nedelju uveče, otišli i sve to ostavili, stvaraju kod mene utisak i osećanje aposlutnog nerazumevanja prirode kao nečega što zavređuje punu čast, puno poštovanje. Možete misliti kako se osećam kada dođem i sve to vidim.
Fruška gora zahteva rekonstrukciju svih svojih puteva, mnoštvo je planirnarskih domova koji su zapušteni, čak i Zmajevac više ne radi. Ja sam tamo po nekad popio pivo, sada ostavim kola, uzmem štapove i šetam po planini, a samo subotom i nedeljom po nekog sretnem, inače sam potpuno sam i privilegovan da uživam u lepim jutrima fruškogorskim, pogotovo septembarskim jutra u kojima sve šljašti od crvenila boja koje ti kazuju da si u nekom iracionalnom prostoru, gotovo u Raju. Ja uživam u tome, i jedini sam šetač na relaciji Zmajevac, Brankovac, Crveni čot. Nigde žive duše ne sretnem. Očigledno, nešto tu treba uraditi. Ne posvećujemo dovoljno pažnje, nemamo osećaj da je Raj zapravo ovde, da ga nigde drugde nema. Zapravo, on postoji negde drugde za neke druge ljude, ali zaboravljamo da je naš ovde, na Fruškoj gori.
Naš čovek je mentalitetski takav kakav je, ne možemo ga promeniti, bar ne u neko skorije vreme. Ali, ja živim u Novom Sadu. Mnogi moji prijatelji se čude da ja uopšte šetam po Fruškoj gori, a ja se zaprepastim kad saznam da oni potpuno ne znaju šta je Fruška gora. To je samo 15 do 20 minuta kolima od centra grada do obronaka Fruške gore. Imate prelepe ambijente, ali ljudi to ne znaju. Ima tu i nekih frustracija malih sredina. Ja sam čovek koji nema frustraciju malih sredina. Napisao sam dosta knjiga koje se tiču Srema, pre svega Fruške gore. Napisao sam stotine priloga o ovom terenu, slavim ga kao nešto što nam je dragi Bog dao. To je prelepa planina kao što je uopšte ceo Srem lep. Ja nemam frustraciju te male planine. Ne govorim to iz pozicije čoveka koji je nešto video pa sada nekom soli pamet. Čoveka koji se vratio iz daljine i spoznao svoj rodni kraj. Ne, ja ga beskrajno volim. A ljudi su takvi. Ne možete od svakog očekivati da razume drvo. Za nekoga je drvo drvo, a neko vidi u tom drvetu razne dimenzije. Ja u toj Fruškoj gori vidim jednu dubinsku lepotu. Ja u njoj istinski uživam.
Zahvaljujući pre svega banji Vrdnik koja se superiorno razvija i zahvaljujući sredstvima koja su se ulila u taj objekat, Vrdnička banja je sve superiornija i apsolutni je lider u Vojvodini, a biće i u Srbiji. Tome je doprinela tradicija i specifičnosti te banje koja je “nikla” iz jame bivšeg rudnika 1931. godine, kada je prodrla voda. Vrdnik dobija još više “na težini” 2011. godine sa Milenkom Cicmilom, koji je bukvalno regenerisao Vrdnik u roku od 24 sata. Milenko Cicmil je većinski vlasnik Promont Group, koja je izgradila hotel “Premier Aqua”, takođe u Vrdniku i pustila ga u promet 2012. godine. Uz hotel, u Vrdniku prave i etno selo ispod Vrdničke kule, put i staze, vrše rekonstrukciju terena oko Kule, čak prave i teniske terene… Ali i da nema svega toga, sam hotel i prisutvo tog čoveka koji se dogodio Vrdniku, kojeg je dragi Bog spustio u taj prostor, jeste garancija da će Vrdnik za kratko vreme postati superiorno mesto na jednom globalnom planu, iz prostog razloga, jer to što se događa tamo mogli bismo nazvati renesansom jednog starog rudarskog mesta koje će u turističkom i kulturološkom smislu postati reperna tačka ne samo Vojvodine već i Srbije. Vrdnik je za kratka vreme postao, malo je prejaka reč, ali gotovo mondensko mesto u odnosu na okruženje i danas, neku zemlju u Vrdniku ne možete kupiti bez prilične količine para.
Gospodin Milenko Cicmil, gospodin Milorad Milošević su reperne tačke, ljudi koji su nosioci novog progresa i novih ideja. To su ljudi koji ne barataju nekim sitnim, pimperskim zahvatima, nego oni koji stvari rešavaju širokim potezima. Ako vi sadite velike plantaže vinograda na području Šuljma, vi ste definisali ceo taj prostor, vi ste se vezali za njega i za njega vezali svoje dugoročne interese. Ti pojedinci su zapravo ne samo rešenje već istinska budućnost Fruške gore, jer ne treba se oslanjati samo na državu.
Kada je 1889. godine građena pruga normalnog koloseka Vrdnik-Ruma dužine 18,9 km, finansirao ju je pojedinac. Gustav Pongrec, vitez reda Zlatnog runa, uložio je sredstva i za godinu dana napravio je prugu koja je u roku od nekoliko godina isplatila samu sebe i regenerisala ne samo Vrdnik već čitav kraj. To je pruga koja se najdublje zabija u plećku Fruške gore, faktički zalazi ispod Vrdničke kule. Pojedinac može čudo da napravi.
Da imam para latio bi se rekonstruisanju te pruge, zatvorene 1974. godine. Trasa postoji, nasip postoji, to je državno vlasništvo, tu nema otkupa zemlje. Ako je krajem XIX veka ta pruga sa volovima podolcima koji su vukli pesak, napravljena za godinu dana, danas to možete da napravite za tri meseca. Zašto voz Romantika, koji ide u Sremske Karlovce ne bi dolazila i u Vrdnik? Zašto vrdnička železnička stanica, koja je ostala takva kakva jeste, ne bi bila rekonstruisana, i zašto taj voz, pošto je pruga normalnog koloseka, ne bi dolazio do Vrdnika i Vrdničke kule, manastira Ravanice, koji je drugi u rangu, odmah posle Krušedola, na listi fruškogorskih manastira? Zašto to neko ne bi uradio?
Suština cele priče je da se ovde dešava nešto potpuno novo, da je Fruška gora u nekom periodu renesanse, da su ljudi poput gospodina Cicmila, gospodina Miloševića učinili značajne pomake koji će se osetiti za 5 do 7 godina, takve da je nećemo bukvalno prepoznati, a ona će doživeti svoju satisfakciju, kao što je i zaslužila. Još da se malo poprave putevi, imali bi Raj na zemlji, kao što ga ja već odavno imam. I meni nije potrebno da čekam sedam godina da bi to i drugi otkrili - rekao je novinar i autor knjiga: "Hilandar" (1995), "Mravinjak" (2000), "Istorija letnje prašine" (2003), "Bratstvo mermernog krsta" (2005), "Upotreba života" (2005), "Čovek koji je pripitomio lastu" (2008), "Kiša koja je izazvala požar" (2008), "Spasavanje mačora Žileta" (2010) i "Vrdnik, Castellum Redneck” (2012), “Vrdnički voz” (2013), Željko Marković.

 

Joomla Templates and Joomla Extensions by ZooTemplate.Com

Komentari  

 
0 #3 slavica 28-09-2018 16:41
svaka cast . sta dodati nego samo se sloziti da je Vrdnik jedno malo parce raja .
Citiraj
 
 
0 #2 Ninoslav Zdravković 28-02-2015 16:12
Zaista retko dobar članak
Citiraj
 
 
0 #1 Петар Николић 26-12-2014 15:37
Сјајно пријатељу, заиста сјајно !
Citiraj
 

Dodaj komentar