Miroslav Farkaš (42), novinar i autor emisija „Novosadske vertikale“, koje se na Novosadskoj televiziji prikazuju tokom osam sezona, saradnik u emisiji „Turistički vodič“, autor emisije „Novi Sad i Novosađani“, obreo se među Beograđanima na devetodnevnoj odiseji po ostrvima Egejskog mora.

Grupa iskusnih jedriličara, gledajući neke njegove filmove snimljene na avanturističkim turama, kojih je tokom sedamnaestogodišnjeg bavljenja ekstremnim sportom bilo dosta (sa svojom ekipom prvi se kajacima i hidrospeedom spustili rekom Visočicom, iskusio reku Jermu, kanjon Nevidio još pre pet godina kada tamo niko nije bio), pozvali su ga da im se pridruži na ovom jedinstvenom putovanju i kamerom zabeleži utiske iznad i ispod mora.
Putovanje kapetana Stafana Stojkovića iz Jedriličarskog kluba „Jedro“ iz Beograda i njegove osmočlane mešovite posade (koju su činile tri žene i pet muškaraca, među kojima i naš sagovornik), počelo je 26. aprila, od Beograda do Soluna, drumskim putem, preko luke Pirej, pa vodenim putem, ali zapravo od Egine, ostrva u Saronskom zalivu, 40-tak kilometara vazdušnom linijom udaljenom od Atine, a završilo se 4. maja.
Ovakve rute se uvek prilagođavaju ekipama. Pošto je ekipa bila sastavljena od ljudi koji su i po pet puta bili na istim ili sličnim putovanjima, kapetan broda je birajući dobre vetrove i slikovite destinacije, pošto je sada imao Miroslava Farkaša i mogućnost da se sve slikom zabeleži, odabrao nestvarne predele, i „jedino ko je gledao film „Plava laguna“, može da veruje da postoji tako nešto“.
Ovo putovanje bilo je svojevrsan test pre svega prishičke, pa zatim i fizičke, socijalne i svake druge izdržljivosti.
-Prvo test je bio kada smo se iz Pireja otisnuli od kopna i posmatrali kako se polako iz vidokruga gubi šuma jarbola i jedrilica ukotvljenih u luci, isplovljavanje na pučinu u nepoznato, tamo gde ja, za razliku od ostalih članova tima, nikad ranije nisam bio - počinje svoju priču Miroslav Farkaš i nastalja: -Prvog dana poslužilo nas je vreme, nije bilo vetra, i prva odrednica nam je bilo ostrvo Egina, nekada prestonica Grčke (1828/9), ostrvo sa nekada 365 crkava, od kojih je danas ostalo 40. Drugog dana smo izašli na otvoreno more. To je posebno stanje duha kada iz vida izgubiš ne samo kopno, već i bilo kakav orijentir, što je posebno teško za nas iz gradskih sredina, koji smo naviklli da se orijentišemo prema nečemu, jer odjednom izgubimo sve repere i nađemo se u jednom beskraju.
Ova osmodnevna avantura koncipirana je tako da se ujutru isplovljava, ceo dan se plovi otvorenim morem, a noć se provodi u luci. Tako smo obišli Paros, ostrvo sa nebrojanim tavernama i dobrom zabavom, Hidru (Idra), koja je na mene ostavila najjači utisak, Spetsos, pristali smo u Korintu, na kopnu da obiđemo Epidaurus i stari Amfiteatar koji predstavlja čudo akustike i harmonije, ukupno pet ostrva i krug zatvorili vrativši se na Eginu.
Šta je na tom putovanju koje zvuči prilično zavodljivo, bilo najteže?
-Nađete se odjednom među ljudima koje ne poznajete i upućeni ste na njih 24 sata. Iako su ekipu činili mlađi ljudi (kapetan ima samo 26 godina), sve su to ostvareni ljudi, različitih zanimanja (direktori, arhitekte, doktori, umetnici), interesovanja, životnih stavova i stilova, jedan koktel u kojem morate da se odreknete nekih svojim principa i prilagodite se grupi, jer je grupa najvažnija. Na jednom brodu je jako važno shvatiti da nisi jedinka već deo kolektiva i ako to ljudi ne shvate oni u sledećem mestu izlaze napolje. To se nije desilo na našem brodu, ali se često dešava da na prvom sledećem ostrvu odustaju.
Posebna priča je šta je na brodu najteže. Kada kročite na brod prvo se izuvate, da se ne unosi prljvština na brod, jer smo svi prinuđeni da budemo u tom malom, ograničenom prostoru.
Posebno teško je i „pakovanje“ u kabine. Prvi utisak je „Bože kako ću ja tamo da spavam?“. U kabini za dvoje, imate dasku na kojoj spavate. Tu prvu noć mislio sam da neću izdržati i pitao sam kapetana da li mogu da izađem na palubu da spavam, jer sam naviknut na širinu. Ali vlaga je noću na otvorenom moru neverovatno velika, tolika da ne može da se diše. Zatim je tu i problem sa stvarima i jedno veliko pitanje: “Gde da ih smestiš?“.
Sledeća stvar je WC. I kao dete morate da učite kako se obavljaju fiziološke potrebe, pošto je sistem neverovatno drugačiji. Potom, procedura tuširanja je toliko komplikovana, da je ono moguće samo u savijenom položaju, posle čega sledi ispumpavanje upotrebljene vode, što može da potraje. Zato mislim da smo se za osam dana tuširali po jednom, i bolje je rešenje bilo skočiti u ledenu vodu nego prolaziti one muke makar i po cenu tople vode. I hrana je posebna priča - kaže Miroslav Farkaš, ali o tome neki drugi put.
Na ovu skupu avanturu brodom 16x4 metara, Egejskim morem, Miroslav Farkaš se otisnuo jer voli izazove, ali i sa ciljem da prenese ljudima svoje utiske, da im kaže da kada jednom iskusite ovako nešto, želite da to doživite ponovo. Ovo nije putovanje koje je „lepo“ i komforno. Duvaju snažni vetrovi, dižu talase 6-7 metara visoke, i ni njegovo telo nije odolelo morskoj bolesti, uz to je i preskupo, ali i dalje svakome bi savetovao da ode na slično putovanje, jer vredi svakog evra pre svega zbog zdravlja, pogotovo psihičkog. Svakom čoveku koji se bavi stresnim poslova, okružen ljudima i gradskom bukom, neophodan je jedan restart. Nebo, voda, spremanje hrane i druženja su jedna psihoterapija. Miroslav na ovaj način promoviše aktivan turizam, i ležanje na plaži treba zameniti nekom aktivnošću.
-To vegetiranje, negativnu energiju napunjenu tokom radnog perioda, ležanjem i neaktivnošću samo cementiramo, i samo aktivnim odmorom možemo da je izbacimo. Tom presijom organizam napneš da bi izbacio sve negativno što se u tebi nakupilo - tvrdi Miroslav Farkaš.
Trajleri o svemu kamerom zabeleženom već „idu“ na Novosadskoj televiziji, a prikazivanje serijala pod nazivom „Odiseja bez Odiseja“, jer prati put kojim je plovio i ahejski junak Odisej, očekuje se uskoro.
A nesalomljivi avanturistički duh Miroslava Farkaša već planira nova putovanja, prvo u Kefaloniju u Grčkoj. Velika mu je želja da ostvari naum da sa ekpom iskusi pet dana preživaljavanja u Fruškoj gori sa ciljem njenog istraživanja, ali i edukacije ljudi u smislu da im pokaže koje su biljke jestive, da se ne plaše zmija, kako se iz izvora pije voda, kako prići domaćinu da se ne uplaši iznenadnog putnika namernika, tj. vas, kao što se njegovom timu dešavalo na Tari, kada su prljavi i umorni molili za malo vode, a domaćin krenuo na njih puškom.