• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

Jovan Pavliček je autor TV emisije “Moj ljubimac” koja se emituje bezmalo 25 godina. Za njen kontinuitet, najzaslužniji je naravno njen autor, koji pre svega voli sve životinje i posle 25 godina sa istom radošću obavlja ovaj posao, sa istim žarom kao i prvog dana. Rekli bismo, pravi čovek na pravom mestu.

-Još uvek mi je sve podjednako zanimljivo i svaki put je drugačije. Pojavljuju se drugi ljudi, neke nove rase, i ni u jednom trenutku nije dosadno, što je najvažnije. Drugo, mene mesto ne drži mnogo, a ovo je posao u kojem ste stalno u pokretu - kaže naš sagovornik Jovan Pavliček, odnedavno penzioner, ali pošto se (profesionalni) naslednik nije pojavio, on i dalje ostaje veran mnogobrojnim ljubiteljima kućnih ljubimaca i ove emisije.
Jovana Pavličeka sreli smo, kao i svake godine, kako predano priprema materijal, sa VII Međunarodne izložbe pasa na Iriškom vencu, 13. jula, koju je organizovalo Kinološko društvo “Irig” i Jovan Vasić. A upravo je pre 25 godina, gospodin Pavliček počeo sa reportažama sa izložbi raznih rasa pasa iz Vojvodine, jer je tradicija odgoja bila mnogo duža nego ispod Save i Dunava. Tamo su uglavnom bili lovni psi, ptičari i goniči, nemački ovčari, poneki šarplaninac. Međutim, danas je kinologija svuda ista.
-Mogu slobodno da kažem da je Srbija u mnogim rasama, npr. američkim stafordskim terijerima, čivauvama, rotvajlerima, dobermanima, itd. u samom evropskom i svetskom vrhu. To je još jedan srpski paradoks, jer je u ovoj, relativno siromašnoj zemlji, ludilo za ovim hobijem bezgranično. Zaljubljenicima u kinologiju nije teško da idu u neke daleke zemlje da bi parili svog psa i dobili što bolje potomstvo, od koga mogu da prave šampione. I to nije samo u kinologiji. Golubari su možda i najbrojniji, kao hobisti u Srbiji. Samo odgajivača srpskih visokoletača ima gotovo 30.000, a gde su ostali koji gaje ukrasne golubove itd. Oni su i po zagriženosti u hobi, na dalekom prvom mestu, a odmah posle njih su konjari. Tu su i mačkari, ali je njih mnogo manje. Naravno, ne ubrajam u to sportske ribolovce, jer se ne bavim ribolovom - rekao je Pavliček.
Posle četvrt veka njegove emisije su sveže, uvek se tu nađe novih tema, sagovornika, a ponavljanja još uvek nema. Radi se kao da je prvi put. U ovom poslu, otkriva Pavliček, radi se o trenutku, treba uhvatiti najbolji momenat za čega je potrebno određeno iskustvo, a njegovo nije malo. Sa bogatim iskustvom novinara-urednika, sa znanjem iz Kino i Foto kluba “Beograd”, on kao da se ceo život pripremao da, kada je nastupila kriza, a da se emisija ne bi ugasila, uzme kameru, ovlada zanatom montažera i počne sam da radi emisiju.
A potpuna satisfakcija je kada se na vreme emisija završi, i kada se u toj emisiji nađe po neki lep detalj, pas u zagrljaju deteta, slika nekog zaspalog na izložbi, neke životnije situacije koje nisu vezane direktno za ocenjivanje pasa u ringu. Svaka priča je dobro ispirčana ako se u njoj oseti autentična atmosfera.
Na tom putu dugom četvrt veka zadržale su se neke slike, kao što je veličanstvena izložba iz ’94.godine, na kojoj je bilo preko 2.000 pasa, ali događaji pomeraju jedni druge, tako da se zaboravlja ono što je prošlo i ostavlja mesto novim utuscima. Druga je situacija sa pojedincima, odgajivačima, tu se neka sećanja zadržavaju, jer je čovek sa čovekom u kontaktu.
-Ovo na izložbi je najčešće jedna jurnjava i često nemam vremena ni da stanem sa prijateljima, poznanicima, kojih sam stekao mnogo za proteklo vreme. Nekad se “jedem” kada se zaustavim sa nekim, jer mi tamo nešto prolazi, a sramaota me da kažem da moram da idem, jer ko zna kada ćemo se ponovo videti. Izložba je jedna mašina kroz koju ljudi stalno prolaze: sada su tu, pa ako se nisu plasirali u završnicu, sedaju u auto i odlaze kućama - objašnjava Pavliček.
Njegova emisija je sigurno jedan od uzroka sve većem broju kućnih ljubimaca u Srbiji. On sam kaže da mu je prosto i žao što je park, u kraju u kojem stanuje, prepun ljudi i pasa, pa nema mesta za slobodniju šetnju sa svojom američkom akitom. Među njima ima puno ljudi koje nikada nije video ni na jednoj izložbi, kojima je samo važno da imaju svog ljubimca, da u porodici budu zadovoljni i srećni s njim, da imaju da šetaju i da ga pomaze.
Njegova emisija je sigurno doprinela da se promeni i svest onih ljudi koji nemaju svog ljubimca, da ne osuđuju druge zbog toga. Ali, tu se situacija malo komplikuje, jer u Srbiji, kao i u celom svetu, uvek ima onih sa negativnim stavom, koji ide dotle da bacaju otrove za pse, ne razmišljajući da može da strada i neko dete. Takve ljude niko i ništa ne može promeniti.
Jovan Pavliček ima psa i mačku, koji su nerazdvojni prijatelji, a njegov sedamnaestogodišnji sin, kada otputuje, uvek se javlja sa jednom porukom: “Poljubite mi psa”