Oduvek je čovek voleo da se nečim zasladi. U neolitsko doba naš predak je jeo sok od javora i breze i divlji med, a u tropskim krajevima srž šećerne trske i palme.
U početku je naš prapredak, lovac i sakupljač plodova, pronašao vatru i odmah počeo da je koristi kao sredstvo za pripremanje hrane. Otkriće različlitih vrsta trave čije se seme moglo iskoristiti kao hrana dovelo je do toga da se čovek stalno naselio.

Od žitarica je, pomoću toplote, mogao prirediti kašu koja je namazana na vruć kamen ili pečena u pepelu, bila prvi hleb.
Sa razvojem kulture i civilizacije menjao se i način kuvanja koji danas predstavlja bogatstvo kuhinjsko-tehničkih postupaka pravljenja izvanrednih izbora jela, a samim tim i poslastica.
U današnjem smislu slatkiši su se pojavili prvi put u strom Egiptu. Pravili su ih od meda, voća i narandžinog cveta.
Veštinu pečenja hleba Egipćani su preuzeli od Vavilonaca, a u nizu slika koje prikazuju dvorsku pekaru faraona Ramzesa III, osim hleba, prikazani su i kolači kojih je u Novom carstvu bilo 16 vrsta, a taj izbor je bio razniolik (medenjaci, mali pužići pečeni na vrućem ulju koji su se svali uten-t i predstvljeni su kao uvijene zmije (koja je bila jedna od svetih životinja)).

Zbirka strane umetnosti Muzej grada Novog Sada