Poreklo ovog termina je zaista zanimljivo. Reč desert je izvedena iz stare francuske reči desservir što znači čišćenje stola. Obično se deserti odnose na slatku hranu, ali se javljaju i slučajevi kada se određene vrste sireva, različitog ukusa, mogu poslužiti kao desert.
Još u antičkoj civilizaciji, kao poslastice su se koristile voće i orašasti plodovi u medu. Ali deserti, u formi kakavu midanas poznajemo, pojavili su se sa tehnološkim napretkom i sa razvojem kulinarskih umeća ljudi.

Tradicija da se deserti poslužuju na kraju obroka je relativno nova u zapadnoj kulturi. Ukoliko se osvrnemo unazad kroz vreme, videćemo da su se dosta dugo voće i orašasti plodovi iznosili na kraju obroka, kako bi se on „zasladio“. Ali desert u formi slatkog jela, tj. poslastice, je relativno nov „izum“. Najčešći oblici deserta danas su različiti kolači i torte, kao i poslastice poput sladoleda, pudinga, pita, palačinki, keksa i sl. varijacije su brojne, a izbor zavisi i do afiniteta, mašte i ukusa svakogpojedinca.
Pre razvoja industrije šećera u XIX veku, slatke poslastice su bile van dmašaja srednje klase i uglavnom su, u svom siromašnom obliku, rezervisane za prazničnu trpezu. Desert na kraju obroka bio je u to vreme privilegija aristokratije. Nakon što je proizvodnja šećera industrijalizovana, šećer je postao jeftiniji i samim tim pristupačniji. Kao rezultat toga, desert je postepeno postao sastavni deo svakog obroka, njegova slatka završnica.
Međutim, u nekim kuhinjama sveta, desert nije poseban deo obroka koji se servira na njegovom kraju, već se slatka jela jedu tokom samog obroka. Takođe, u nakim kuhinjama deserti kao takvi ne postoje, odnosno nisu redovni deo obroka već su rezervisani samo za posebne prilike.
Desert se danas obično poslućuje kao posebni do obroka, ubrzo nakon glavnog jela. Bilo kao slatka poslastica može da bude poslužen desert, a trebalo bi nastojati da vrsta deserta bude usklađena sa glavnim jelom i pićem koje se pije.

Zbirka savremene umetnosti Muzej grada Novog Sada