Od naročitog značaja za razvoj srednjovekovnih poslastica su nesumnjivo krstaški pohodi i dinamična trgvinska komunikacija između Vizantije i zapada, kojom dominiraju Venecijanci, Đenovljani i Pizanci, kao vodeći pomorci i trgovci na vrhuncu evropskog srednjovekovlja. Posebno će trgovci začinima i „otkriće“ šećera uticati na razvoj srednjovekovnog poslastičarstva.

Najveći centri srednjovekovnig poslastičarstva su pored dvorskih nesumnjivo kuhinje velikih manastira. Rako saznajemo da se u manastiru Sen Galen (Švajcarska) u XI veku za veme strogog posta konzumiralo deset različitih vrsta slatkog peciva, a u rukopisu Blagoslov obedovanja, nastalom u ovom čuvenom srednjovekovnom prepisivačkom centru, čitamo o pripremi hleba koji je „narastao uz pomoć jaja“.
Krajem XV veka nastala je prava verzija patišpanja ili kako ga u zapadnoj Evropi nazivaju - biskvit. Mešanjem najfinijieg belog brašna, jaja i šećera na određeni način, ali i primenom naročite tehnike pečenja, došlo se do otkrića od najveće važnosti za produkciju finih kolača. Iako je u početku samo sečen na kriške, a potom još jednom sušen, ovaj prvi patišpanj predstavlja malu revoluciju u istoriji poslastica.
U srednjovekovnoj kuhinji su proizvdedena i druga fina peciva koje rado jedemo i danas. Reć je o vaflima, galetama ili bakinom kolaču, kako se ovo slatko testo naziva u različitim delovima sveta. U esnafskim Trgovčkim knjigama iz XIII veka, jasno stoji da se zvanje poslastičara u Francuskoj u epohi gotike povezuje sa majstorom koji izrađuje galete. Poslastičar nije mogao da bide primljen u zanatski ceh ukoliko nije posedovao veštinu pečenja ove omiljene srednjovekovne poslastice. Proizvođači galeta su za razliku od drugoh majstora za slatkiše imali i posebnu privilegiju-ekskluzivno pravo na pripremu i pečenje pričesnog hleba ili takozvane hostije.

Zbirka strane umetnosti Muzej grada Novog Sada