Na samom ulazu u Kikindu, iz pravca Novog Sada, nalazi se imanje gospodina Neše Tomića.
Ne samo što je gospodin Tomić dugo u konjarstvu nego je dugo godina u samom njegovom vrhu. Neša Tomić iz Kikinde, se konjima bavi od mladosti. Navikao je na pobede i u zemlji koja se zvala Jugoslavija, i u zemlji koja se zvala Srbija i Crna Gora i sada, u Srbiji, čvrsto drži poziciju među tri najbolja vozača dvoprega.

Sebe smatra zadovoljnim čovekom. Sudbina nije htela da se posveti poslu profesionalnog muzičara-harmonikaša, mada ga je u svoj orkestar svojevremeno zvala prva hramonika Srbije, Branimir Đokić. Odlučio se da svira na svadbama, obrađuje nešto zemlje i na rad u hitnoj službi. Sada je penzioner i potpuno posvećen onome što celog života voli da radi-da se bavi konjima jer “čovek u konju nalazi snagu bez surovosti, lepotu bez sujete i prijatelja bez interesa”.
Specijalnost su mu revijalne smotre u dvoprezima, i njegov par “divnih kobila”, Montaura i Ema, koje vođene njegovom sigurnom rukom, mame uzdahe, ma gde da se pojave i od kojih se uvek očekuje da budu među najboljima.
Nekada je njegovo dvoršte znalo da bude puno konja, uživao je u tome, pogotovo kada se kobila oždrebi, „to je kao kada se dete rodi, tako je milo“, ali treba čekati tri godine, prođe vreme, a on voli da vozi, da se nadmeće i pokazuje svoje lepotice na svakom takmičenju, i gde god ga pozovu, od Crepaje do Surduka.
-Pre dvadeset godina nije bilo takmičenja u zapregama, već je to bilo seosko druženje. Međutim, sada se ide na kapije, u čemu se ceo svet takmiči, da se istakne gracioznost konja. Danas su skuplji i konji, skuplji su fijakeri, sve je u današnje vreme puno bolje i lepše. Sada svi mahom idemo na lipicansku rasu, a pre smo išli na Nonijuse, Mrkove. Lipicaneri su nekako inteligentniji, poslušniji i pokazuju gracioznost, to nisu konji za rad već kraljevski konji, lepi. Osim čunjeva, iz Evrope su došla i stroga pravila o tome kako konji, fijaker, vozač treba da izgledaju, kakav sersan da imaju... Mi sada trčimo za Evropom i to nije loše, jer ako se takmičimo to treba da bude lepo i mi u tome napredujemo - kaže Neša Tomić.
Da su u Kikindi konji popularni, govori podatak da ih iz ovog grada, na svakoj fijakerijadi, ima nekoliko. Tako je bilo i na Koviljskoj fijakerijadi, održanoj 3. avgusta, kada su se tri-četiri zaprege takmičila u vožnji kroz kapije, i Neša Tomić u reviji. -Konjarstvo u Kikindi podržava i opština, koja iz svog budžeta, svim takmičarima obezbeđuje gorivo za svaku izložbu. Odgajivanje vrhunskih konja i učestvovanje na takmičenjima je veoma skupo, i velika je pomoć kada sipam gorivo u moj kamion, što je jedna značajna stavka manje, i na tome im svaka čast - ističe gospodin Tomić.
Ono što ne valja je da je jedan konjički klub „Banat“, preinačen u KK „Kikinda“ i još u šest-sedam klubova, koliko ih trenutno ima u toj opštini.
- A kakvog ko ima igrača, tako će da igra. Vidite danas, ko ima dobru zapregu, dobre konje, taj dobro napreduje, ko to nema, nema ni dobre rezultate. To vam je kao u svakom sportu - kaže Neša Tomić koji je svoju ljubav prema životinjama preneo i na svog sina, veterinara, koji mu je danas čvrsta podrška.