Maja Vučković iz Kragujevca, svoj rad izložila je na IV multidisciplinarnom kongresu „Ishrana budućnosti“ sa međunarodnim učešćem, koji je odžan 4. i 5. oktobra u Amfiteatru Sportskog i poslovnog centra Vojvodina u Novom Sadu, a u organizaciji Društva za populacionu politiku „Breg“ (Titel). Ovde prenosimo skraćenu verziju njenog izlaganja na kongresu kao jedno zanimljivo viđenje na ovu temu, a integralna, znatno šira, nalazi se u Zborniku radova “Ishrana budućnosti” (Breg, 2014.).

„Najveća snaga kojom raspolaže čovečanstvo je nenasilje. Ono je jače i od najmoćnijeg razornog oružja što ga je stvorio ljudski um“. (Mahatma Gandi).
„Odricanje od nasilja je „dogma“ jedne od najstarijih religija sveta, indijskog đainizma, koja glasi „Nenasilje je najviše načelo“ (odnosno Ahimsa Paramo Dharma, gde ahimsa znači nepovređivanje). Ono ne znači isključivo nenanošenje fizičke boli, niti se odnosi samo na ljude, već na sva osećajna živa bića i na sve aktivnosti. Zahvaljujući delovanju Mahatme Gandija, koji je pokušao da ga obnovi u 20. veku, načelo ahimse je postalo poznato širom sveta.
Nažalost, gotovo svi savremeni sistemi, čiji smo pripadnici i koje na ovaj ili onaj način podržavamo, počivaju na nasilju svake vrste. Od industrija hrane, preko industrije kože i krzna, vune i svile, farmaceutske industrije, pa sve do industrija zabave i tzv. sporta – lova i ribolova, u kojima se životinje svirepo muče i usmrćuju, a njihovi delovi iskorišćavaju za ljudski profit. Tako je bioetičko načelo, koje određuje odnos današnjeg čoveka i životinja, zapravo antropocentrično; po njemu su životinje ovde samo zbog naših, često umišljenih potreba.
Životinje osete bol i tugu, pate fizički, emocionalno i duhovno, žele ljubav, pažnju i slobodu, baš kao i ljudi. To je osnovni razlog zbog kojeg treba da poštujemo sva živa i osećajna bića i uvažimo njihove potrebe. Poštovanjem prava drugih direktno ukidamo nasilje, a razlog više ka takvom delanju je taj što u prirodi postoji savršen sklad i što svako biće ima svoju ulogu i svoje mesto. Ukoliko se ta harmonija naruši, dolazi do nesklada koji uzrokuje posledice opasne po ljude i okolinu od koje zavisimo. U današnje vreme se oko 80% proizvedenih žitarica koristi za ishranu životinja. Sečom šuma radi stvaranja pašnjaka, uništavaju se brojne biljne i životinjske vrste, proteruje se lokalno stanovništvo i podstiče promena klimatskog sistema. Ako se to ne zaustavi, doći će do podizanja nivoa mora i okeana, povećanja broja uragana i tropskih oluja, a potom do velikih poplava. Svedoci smo poplava na Balkanu i mnogi stručnjaci su za faktor rizika neveli upravo ove činioce. Glad u svetu i ratovi, kao i drugi sukobi, direktna su posledica ove disharmonije koja se lako može prevazići, jer se prelaskom na bezmesnu ishranu dolazi do racionalnijeg trošenja prirodnih resursa, ekološki održive ekonomije i ravnopravnije raspodele hrane. Pogledamo li samo način ishrane današnjeg čoveka, uvidećemo do koje mere je on neprirodan, destruirajući i nasilan. Da bi se zadovoljila ljudska potražnja za mesom, svake godine se ubije više od 65 milijardi kopnenih životinja. Kada bi taj broj uključivao morske životinje, bio bi daleko veći. Sa druge strane, samo jedna osoba koja pređe na biljnu ishranu, ne samo što spasi oko 200 životinja godišnje, već se i oslobađa rizika od dobijanja mnogih bolesti, kao što su moždani udar, rak, srčana oboljenja itd. Uz to, takvim izborom se uštede velike količine vode, smanjuju se zagađenje i agresija, pa svaki novi biljojed doprinosi održivosti planete i miru u svetu. Na taj način veganstvo, odnosno ophođenje koje ne uključuje bilo kakvo iskorišćavaje životinja, doprinosi ne samo našem ličnom, nego i kolektivnom zdravlju i boljitku. S te strane, kao individue imamo izbor, ali i obavezu da budemo vegani.
Biljna ishrana je ne samo ključni činilac planetarnog zdravlja, već i duhovnog razvoja. Ishrana koja uključuje nasilje ne uzrokuje samo fizička oboljenja, već muti razum i uznemirava duh. Kada čovek zbog jela, ili bilo koje druge sebične pobude, ubija životinju, on zanemaruje svoju sopstvenu žudnju za pravdom, jer sva osećajna živa bića su ovde s jednakim razlogom kao i mi, i stoga imaju jednako pravo na život. Sva su ona, bilo ljudska ili ne-ljudska, subjekti života, naša braća i sestre, Zemljani. Životinja se plaši smrti, kao što je se i čovek plaši. Štaviše, životinje imaju istančanija čula pa instinktivno osete kada će umreti. Pre nego što ih odvedu u klanicu one su uznemirene i uplašene, a telo im luči hormone koji ih nagone na bekstvo i odbranu. Te supstance se još jače luče u trenutku smrti, i ostaju u telu životinja i nakon što se život u njima ugasi. Jedući meso, unosi se taj samrtni strah, što doprinosi kako nemiru duha tako i pojačavanju agresije, na fizičkom i na mentalnom nivou, te se onemogućava fizički, intelektualni i duhovni rast i razvoj. Stoga je potpuno opravdana Tolstojeva misao: „Dokle god postoje klanice, postojaće i ratovi“. Samosvesniji i duhovno napredniji pojedinci iz tog razloga ne samo što ne ubijaju i ne hrane se drugim osećajnim bićima, već ni ne učestvuju u njihovoj patnji na bilo koji način. Kada jedemo biljke, od zemlje uzimamo hranu koja je spremna za nas i koja se sa nama ne bori. Zahvaljujući slobodnoj volji, možemo da izaberemo način razmišljanja i delovanja. Upravo zbog toga je ljudska dužnost da štiti i pomaže, kako pripadnike svoje, tako i pripadnike drugih vrsta. Ukoliko ne želimo da budemo rasisti, seksisti i šovinisti, ne smemo biti ni vrsisti. Kada delujemo kao nacisti prema drugim ne-ljudskim bićima na ovoj planeti: mučimo ih, ubijamo, sakatimo, otimamo im decu i koljemo, kako možemo očekivati mir i bilo kakav napredak? Da li bilo ko ozbiljno smatra da je sasvim u redu sprovoditi ova (zlo)dela nad drugim vrstama, samo ne nad ljudskim? Da li iko veruje da se energija u tim aktima neće prenositi na ljude? Da li možemo da očekujemo milost i dobrotu, ako nismo spremni da ih pružimo i proširimo na druge? Stoga bi trebalo da shvatimo u kakvoj je jedinstvenoj ravnoteži život na ovoj planeti i da čovek, zbog svoje pohlepe, konformizma i nepoštovanja života samog, tu ravnotežu neprestano razara. Ukoliko nismo u stanju da se od nenasilja ogradimo, da saosećamo sa bolom i patnjom drugih i da usvojimo osnovna etička načela, bazirana na empatiji, ne čudi što trpimo ratove, bolesti, nemaštine, brojne katastrofe i najrazličitije oblike svakodnevnog okrutnog povređivanja.
Polazeći od osnovnih potreba i načina na koje ih zadovoljavamo, odnosno praveći izbor onoga čime se hranimo, pokazujemo šta podupiremo i koliko smo zaista humani, osvešćeni i produhovljeni. „Pokušajmo da delujemo u skladu sa onim što podržavamo i poštujemo, pa budimo promena koju želimo da vidimo u svetu“, kako je Gandi govorio. Jer, emancipacija zahteva preispitivanje, menjanje ustaljenih stavova i prihvatanje principa nenasilja, odnosno nevrsističko i neantropocentrično delovanje. Lični i kolektivni napredak ćemo postići tek kada usvojimo načelo ahimse i shvatimo istinsku vrednost svih živih i osećajnih bića, onu koja ne zavisi od iskoristivosti i ljudske percepcije, već od suštine života samog.“