Gospodina Miodraga Miju Radovanovića sreli smo u vinariji „Aleksandrović“ u Vinči, gde je kao zamenik predsednika Udruženja vinara Šumadije, dočekao predstavnike konzorcijuma "Vino Chianti" iz Toskane, i gde su se vodili razgovori o mogućoj budućoj saradnji između ove dve regije.

I nama je bilo pravo zadovoljstvo voditi razgovor i piti vino čoveka sa iskustvom od tri decenije u ovom poslu, koji je jedan je od retkih vinara što ne samo da pričaju, već zaista pripadaju trećoj-četvrtoj generaciji vinara. Ipak, Mija kaže:
-Ne počinje sve sa jednim čovekom. Moramo da se podsetimo, da je tradicija vinarstva u dugom periodu posle Drugog svetskog rata bila prekinuta. Tako da ne možemo govoriti o tradiciji, jer se tada razvijalo drugo, tzv. korporativno vinarstvo, vinarstvo velikih kuća, gde se nikada nije mogao „uhvatiti“ jedan stil. Da li su tako dugo naši dedovi mogli nama da prepričavaju, a mi da učimo iz njihovih priča, to nema podršku realnosti. Ja nemam tradiciju, iako su moji dedovi „pravili“ vino, ali to vino, sećam se da je bilo daleko od vina koje sada smatramo dobrim. Kakvo se vino pilo po kućama, ostalo je među prijateljima. Bila je praksa da se vino popije i da se ne priča puno o njima. Meni je žao što se u Srbiji nije odnegovala tradicionalnost u sortimentu, stilu, pošto nije postojao komercijalni deo, koji bi od toga stvorio nove ideje i osnovu za dalji razvoj.
*Utisak je da su gosti iz Toskane oduševljeni vinima iz Vinarije Radovanović. Da li ste i Vi to tako doživeli?
-Najbolje su pohvale od kolega. One su nepristrasne, pogotovo kada se dođe u jednu zemlju o kojoj se malo zna, i kada gosti vide da ta zemlja ima i kulture i stila, i da se neguju i lepa vina. Možda je to za njih bilo pravo iznenađenje. Vina iz Toskane su prisutna na našem tržištu, i imaju nivo dobrih. Ali, po nekim ocenama, koje smo dobijali u Nemačkoj, gde su bila predstavljena neka toskanska vina, i neka naša vina, tek kada su otkrili vina iz Srbije, a bili su u pitanju profesionalci, nastalo je veliko iznenađenje. Mi stvaramo neko udruženje da bi poštovali to što radimo, ali težimo da negujemo stil drugačijih vina od vina iz Toskane, što se vidi po sortama koje radimo. Na degustaciji dvanaestak vina, pokazali smo snagu jedne Šumadija. Sva poslužena vina su bila odlična, i to je sve ukupno ostavilo utisak, a ne samo pojedinačna, vina Podruma Radovanović, vina iz vinarija Aleksandrović, Rogan ili Stefanović.
*Udruženje vinara Šumadije se pozicioniralo u vinskim krugovima kao jako i složno udruženje. Čime to objašnjavate?
-Ovo udruženje pre svega čine ljudi. Mi smo u dobrim odnosima, kolegijalno radimo i uzajamno se pomažemo. Nastojimo da u nekim dolazećim godinama iskoristimo sve naše kapacitete i da svi budemo bolji, jer ništa neće biti od toga ako imamo formalno udruženje zbog papira, a nemamo relano udruženje koje živi.
*Kako podstaći i druge, da po ugledu na vas, i zajedno sa vama, naprave na nivou Srbije bolju međusobnu saradnju, jer jedini uzlazni put vodi preko udruživanja?
-Ovo udruženje nastalo je na nekim profesionalnim i nekim obavezama koji nameće Novi zakon o vinima i EU. To su lepo uradili u Istri, gde njihovi vinari uvek putuju zajedno, istim autobusom, druže se i svaki član pored svojih vina, uvek promoviše i vina svojih kolega. Činjenica je da kada bi trebali da napravimo jedan kontigent vina ne bismo mogli sami. Ako nas očekuju ta velika tržišta, a ne pojavljuju se zato što smo mali, onda udruživanjem postajemo malo veći. Ta cela priča koja se nametnula je šansa koju treba iskoristiti. Ovog trenutka nam je bitno da sakupimo, sabijemo sve svoje resurse i tako udruženi predstavimo se svetu i tek onda, kada to uradimo, bićemo jako udruženje. Ali, ako samo imamo udruženje koje mora da ispuni formu prema državi onda nismo pravi.
*Ovaj kraj ima jako puno potencijala, puno novih, malih vinara. Na koji način pomoći takvim proizvodačima da još bolje „ispeku zanat“?
-Bavljenje ovim poslom traži neke osnove u znanju, u želji, iskustvu... Šumadija ima prednost da lepo uspevaju sorte koje se gaje severnije, ali i sorte koje se gaje južnije. Trenutno, imamo 400-500 hektara pod vinovom lozom, i sa tim ne možemo da budemo mnogo primećeni. Naravno, tu je i problem šarenila, velike rasplinutosti u sortimentu, Da gajimo dve-tri sorte bilo bi nam lakše, ovako svaki proizvođač, da bi preživeo, želi da proizvede nešto posebno, drugačije.
*Da li ta činjenica i potreba da se nešto promeni, može da prodre u svest ljudi i da planiraju da budu deo te opšte priče?
-Mi smo se uhvatili za sorte koje su bile na tržištu najbolje. Najviše se pio Chardonnay i Cabernet. Shiraz može da bude zapažen, ali mi ne možemo da budemo konkurentni sa Chardonnay, jer su nas u tome davno pretekli Kalifornija i neke zemlje koji imaju dominantne vrste. Naše autohtone sorte smo pogubili i njihovim povratkom treba da se bave instituti i fakulteti, ali to je proces koji traje godinama. To što će svako od nas po na osob za nečim da traga, dobićemo samo neku populaciju sadnog materijala, često ne tako kvalitetnog. Kralj Aleksandar je doneo nove sorte, dugo godina su one ovde gajene. Možda je to Pinot Noir, pošto ne možemo nešto veliko da napravimo od Prokupca. Smederevka je ono što imamo naše, i Tamjanika, i to mora da zauzme deo u nečemu što ćemo mi morati da stvaramo. I stručnjaci kažu da ne ulazimo na svetsko tržitše sa tim što je davno pozicionirano, već sa nečim što još drugi nisu otkrili.
*Kakva je bila 2014. godina i kakvo će vino da iznedri s obzirom na vremenske turbulencije koje su nas snašle?
-Ovo će biti berba koja će dati korektna vina. Ova godina će forsirati bela vina, neće moći da se traži punoća iz 2011. i 2012. godine, ali to će biti vina sličnog tipa kao vina severne Italije, koja se odlikuje vlažnom klimom. Sećam se, pošto sam radio u industrijskoj proizvodnji u „Navipu“, da su vina imala između 11,5 i 12,5% alkohola. Onda je došao jedan period, koji se poklopio sa pojavom malih vinarija, toplih godina, kada su prodrla snažna vina. Posle svih tih godina moramo da se vratimo u normalnu, i iz ove godine će vina biti između 11,5 i 12.5%, ne postoji osnov za 14%, ali naravno, i cena vina će morati da bude usklađena sa tim. Vina iz berbe 2014. godine neće bit za barrique već za inox, biće sveža, i ako ih tako ponudimo, biće lepa i dopadljiva. U svetu se piju takva vina, a mi ćemo da vidimo kako će tržište da reaguje, da li će potrošači kupovati naša vina ili vina iz južnog sveta, koja su na 14%.
*Na čemu najviše insistirate, kada su u pitanju vina, jer je vino svake godina novi izazov?
-Svake godine krenem sa idejom da će godina da bude sjajna. Ove godine je jako rano krenula prva vegetacija koja je mnogo obećavala, onda su nas dohvatile majske kiše gde mesec dana nismo mogli da uđemo u vinograd i kada se nije ništa dešavalo. Ali ljudska želja je da od onoga što imamo napravimo najbolje. Da li od nečeg prosečnog može da se izvuče nešto, mislim da će po tome ove godine da se prepoznaju dobri vinari. Ima priča da je za vino potrebno dobro grožđe i dobra tehnologija i da se ono maltene samo pravi, tako da smo u tim dobrim godinama imali proizvođače-hobisti koji su mogli da proizvedu odlična vina, ali, sada već treba mnogo više.
*Kažu da je najteže održati već zasluženu dobru poziciju. Koji je vaš cilj za dalje?
-Mi svake godine nešto radimo, ali ne povećavamo količine na tržištu. To znači da usavršavamo ono što imamo i to je meni večiti izazov. Uvek morate da budete kritični, a i zadovoljni kada napravite dobro vino. Iz ove godine ćemo svi da se izvučemo, neko sa manjim, a neko sa većim posledicama. Onima koji su razmišljali na duže staze, biće lakše nego onima koji su radili na kratke. Mislim da će biti u problemu mali proizvođači i neki koji su se „zaleteli“ na tržištu. Ali, ja pamtim, jedno dve-tri godine za više od trideset godina mog bavljenja ovim poslom, koje su bile loše, tako da neko ko se bavi vinarstvom, uvek mora da uzme u obzir i faktor vremena. Isto tako iz iskustva znam da su male šanse da se ponove dve uzastopno loše godine. Srbija klimatski nije tako stabilna kao što su južne zemlje. Mi smo, kao i druge evropske regije, uslovljeni klimatskim oscilacijama, što nas dovodi do zaključka da vinarstvo nije za svakoga, pogotovo ne početnike i one koji traže brzu zaradu - zaključio je gospodin Radovanović.