• Prethodna
• 1 of 5
• Sledeća

Priroda nam skriva svoje tajne jer je veličanstvena. Ima ljudi, zaljubljenika i poštovalaca te iste prirode, koje pokušavaju da zavire u njene tajne, ne bi li inspirisali što više onih koji će se, poput njih, upustili u avanturu posmatranja, otkrivanja i divljenja prirodi, za koju je naš Tesla rekao da nema stvari koja bi bila tako vredna proučavanja kao što je ona.

Novosađanin Srđan Đuranović, filmadžija, direktor fotografije i reditelj u proteklih desetak godina, sa svojom ekipom, pravi ekološke dokumentarne filmove. Do sada se potpisao kao autor tridesetak filmova, najviše sa ekološkim temama, ali i nekolicinom etno-antropoloških i naučno-obrazovnih filmova, pokušavajući da putem pokretnih slika, utiče na celu populaciju, prvenstveno na mlađe ljude, i da im ukaže na značaj prirode i njenu vrednost, i na taj način da svoj doprinos u njenom očuvanju i zaštiti.
Ekipa Srđana Đuranovića filmove snima na celom prostoru naše zemlje. U prvom filmu „Voda=život“ pratili su sliv Dunava sa pritokama: Limom, Drinom, Savom, Tisom, Begejom, Tamišem itd. Film „Mi i o(p)stale ptice“ sniman je tri godine, a ispratio ga je i serijal od dvadeset epizoda pod nazivom „Gradske ptice“. Gledanost svake epizode bila je od preko 500 hiljada gledalaca, što nije malo za priče naučno-obrazovnog karaktera.
-Još kao dete zanimao sam se za ekološke teme. Iako sam gradsko dete, odrastao sam na selu, dosta vremena provodio pored reka i mislim da je to presudilo, pored onoga što nosim u sebi, da se u potpunosti okrenem prirodi – rekao je Srđan Đuranović i nastavio:
-Fotografijom sam počeo da se bavim sa 12 godine, trebalo je da prođe još 10 da počnem da se bavim filmom, što je nekako bilo i logično. Ali i fotografija, i film koji se bave ekološkim i temama sličnog sadržaja traže puno uloganja truda, strpljenja, uz znanje i iskustvo, koje se podrazumeva. Da bi snimili scenu sa pticom u gnezdu trebalo je 10 sati čekanja za tri sekunda snimka. Može da se desi i dešavalo se da se tri dana čeka nešto, a da se ne dočeka.
Snaga za tako nešto, po rečima našeg sagovornika, dolazi iznutra:
-Ljubitelj sam prirode i to je ono osnovno, a ljubitelj sam i svog posla, i ne smatram ga teškim jer uživam u tome šta radim. Snimanje na drvetu, i na steni, u vodi i pod vodom prihvatio sam kao način života.
Srđan Đuranović je bio učesnik na nedavno održanom ekološkom kampu, koji je nazvan po njegovom prvom filmu „Voda=život“, a koji je organizovalo Udruženje ljubitelja reke Tise „Tisa 63“ iz Novog Bečeja. U akciji su učestvovala deca Osnovne škole „Josif Marinković“, takođe iz Novog Bečeja, koja su tokom jednog dana prikupila tri kamiona smeća iz kampa, postavljali eko table duž reke, neki od njih, članovi baterije perkusija „Ritam duše“, uneli su malo zabave u to druženje, odgledali su filmove: „Voda=život“ i „Mi i o(p)stale ptice“, i sve je to, svojom kamerom zabeležio gospodin Đuranović, koji će biti deo materijala njegovog novog filma.
Upravo to je i životna misija ovog, i srcem i dušom prirodnjaka, da putem svojih filmova utiče na promenu svesti ljudi.
-Ja kažem da, ako bih promenio samo jednog čoveka, smatrao bih da sam uspeo u životu. Kada bih uticao da se jedno dete, jedan čovek, drugačije ophode prema prirodi, bio bih zadovoljan. Za ovih desetak godina vidim da sam dosta uticao, ako ništa na to da se prikazuju ovakvi filmovi, da se o ekologiji priča više nego ranije, da se vraćaju radne akcije i da ima sve više ljudi koji su kao i ja, borci za prirodu.
Film „Voda=život“ prikazan je u trideset gradova širom Srbije. Njega su pratile tribine i u svakoj sredini vodili su se razgovori o problemima vezanim za tu sredinu. U Vrbasu se razgovalo o Velikom bačkom kanalu, u Bečeju i Novom Bečeju o Tisi, u Novom Sadu o Dunavu.
Film „Mi i o(p)stale ptice“ je dobitnik glavne nagrade za najbolji ekološki film na 6. Međunarodnom Festivalu turističkog i ekološkog filma SILVER LAKE TOURFILM FESTIVAL - SILAFEST '14, koji je održan od 31. avgusta do 6. septembra u Velikom Gradištu. Svoj festivalski pohod film nastavlja na preko 50 međunarodnih festivala.
Iako je rođen u Novom Sadu, Srđan Đuranović živi na Fruškoj gori, u selu Bukovcu. Preselio se sa ženom iz grada na selo i nada se da će ga jednog dana zvanično nazvati seljakom, čovekom koji živi u saglasju sa prirodom.