Mogu da zamisle da su livade crvene, reke jarkožute, a trava plava. Gradovi kao i priroda mogu da imaju svoju maštu, i prepoznati je, privilegija je umetnika, slikara posebno.

Umetnost je oblik života. Život bez umetnosti je kao život bez identiteta.
Ljiljana Milovanović Vorgić, slikarka, nadrealista u duši, slikanje definiše kao skup emocija, znanja, htenja i najvažnijeg začina - ljubavi. Ima prostora koji guše, a ima ljudi i mesta koji umetniku daju krila.
Slika može da oplemeni prostor, ona zrači energijom. Ali, svi zaborave da je slikar revolucionar i da tu ima i herojstva i rodoljublja i mnogih velikih stvari. Slikar odašilje ne samo svoju energiju, već i svoje ideje, stavove. Slika nije samo dekoracija. Tokom istorije slikari su bili buntovnici, a slika je možda mogla da promeni društvo, da izazove ratove, ali sigurno da promeni pogled na svet: „Bez poreterivanja mogu da kažem da nikada ozbiljno nisam video neko drvo, pre nego što sam video i prostudirao Sezanove slike“, reči su nepoznatog autora.
Žena u slikarstvu u Srbiji danas prvo mora da razmišlja da li je sve namirila kod kuće, pa da se onda „vine“. Prebacivanje nije jednostavno i ko je uspeo da obezbedi prostor i vreme u svom životu, da sa lakoćem prelazi iz stereotipa svakodnevnice u uzvišeni svet umetnosti, povlašćen je i tako ga i doživljavaju. Međutim, žene u našem društvu imaju jedan stres koji nije dobar za slikarstvo. Troši se puno vremena na odvajanje od ustaljenih rituala i prepuštanju svetu kreativnosti. A vrednovanje? To je problem u svim sferama društva, a ne samo u umetnosti.
Inspirativnim i punim pozitivne energije, Ljiljana Milovanović Vorgić ocenjuje i ambijent Likovne kolonije „Podrum Miljević“, koja je održana od 16.-19. oktobra u Starim Ledincima. Nasuprot njenom urbanom životu i nedovoljnom povezanošću sa prirodom, došla je kod prijatelja, koje poznaje preko 25 godina, i sa svojim kolegama doživela divne momente. Pamtiće i to što je prespavala u domaćinstvu Miljević, i tako se vezala i za prostor, i sada je to jedan druga kuća, sa posebnom magijom.
Kolonije su kao male radne akcije, za koje u početku nije shvatala koliko su važne.
-To druženje je jedna lepa edukacija, i kada misliš da nemaš šta da naučiš, uvek imaš da naučiš još. I uvek se vratiš sa jednim novim, pozitivnim nemirom. Posebno, među kolegama, dolazi do razmene ogromne energije, ali to verovatno svi spominju, i to jeste tako – tvrdi Ljiljana.
Izgleda da likovne kolonije postaju nova turistička ponuda koja se ljudima dopada. Da li je to način da se malo priđe publici i da se za umetnost koja je izašla iz ateljea, zainteresuju i oni koji ne zalaze često u galerije i atelje?
-Ima jedna divna rečenica koja kaže da su „slikari najgalantnije golje“. I kada nemaju šta da poklone, oni poklanjaju, i oni to vrlo rado rade. Mislim da je povratak nečem duševnom, putem kojim je, nadam se, cela era krenula, prijemčljivo kroz slikarstvo. I gde god umetničko delo može da da neki nežniji ton, neku pozitivnu notu bilo kojoj manifestaciji, bilo kojem prostoru, to je lepo. A slikari su tu da uvek pokalnjaju i kada nemaju ništa.
Likovne kolonije su postale socijološki fenomen. Ima ih dosta, i umetnici se na taj način pojavljuju na nekim, za umetnike i umetnost, atipičnim mestima, ali je važno da vas neko izvuče iz zapećka, i važno je da se emituje lepota.
Ima prostora u kojima su umetnici već boravili. To su već oplemenjeni prostori i u njima je zaista prijatno. Kada su u pitanju kolonije koje se po prvi put okupljaju, postoji drhtavica, blaga nelagodnost, ali samo do prve emocije, jer umetnici rade srcem i svako mesto brzo preobrate u svoj atelje.
-Svaki slikar ima svoj potpis. U pokretu kičice svakog od nas, vidi se gde smo krenuli, gde se nalazi naša duša. Ali, postoje vremena koja diktiraju ili iritiraju. Živimo u siromašnom društvu i komercijala je dominantan pravac. Slikari, kao i svi ostali, moraju prvo da obezbede egzistenciju da bi mogli da se posvete stvaralačkom procesu. Kriza je teška za stvaranje novog pravca, osim bunta, koji se oseti, ali nije to novi pravac. Mislim da je vreme za lepotu, jer lepota spašava dušu – zaključuje naša sagovornica.
Ljiljana Milovanović Vorgić umetnost smatra privilegijom, i što više mladih ljudi treba da se ostvaruju kroz umetnost, da pokušaju da zavire i otkriju šta se nalazi u njima samima, a ne da idu samo za onim, danas popularnim „šta se isplati“. Istina je da se na kraju isplati kada si svoj. Ponekad je to i zaobilazan i težak put, ali nagrada je nemerljiva.