„Slikari mogu da promene svet. Mi, slikari smo vanzemaljci i potpuno drugačije gledamo na svet, ljude, na prirodu, na travu i cveće, nego sav drugi, normalan svet.

Već neko vreme se naša zemlja nalazi u vrlo teškoj situaciji, a posledica toga je što se ljudi ne smeju. Mi, slikari, smo uvek nasmejani zato što radimo posao koji volimo. Mi uživamo u slikanju, u umetnosti stvarajući lepo, i niko ne može da bude tužan ako napravi nešto lepo.“
Tako razmišlja Đorđe Bujnović, slikar odrastao u Sremskim Karlovcima, iz kojih pamti miris dunja sa dva drveta iz dvorišta njegovog detinjstva leti, kao i tri reda dunja poređanih na novinama na kredencu zimi. Dunje su do dana današnjeg ostale dominantan motiv na njegovim slikama.
-I kada sam počeo da slikam, počeo sam sa dunjama i zadržao sam taj moj zaštitni znak. Dunje čine 95% motiva na mojim mrtvim prirodama, po njima me ljudi prepoznaju. I ma šta da slikam, celog sebe unesem u svaku sliku, bilo da je to minijatura, ili metar sa metar; bilo da slikam mrtvu prirodu, pejzaž ili ikonopis, slikam sa istim žarom, istim srcem. Kada slikam, važno mi je da slika pre svega bude dobra, da kupac bude zadovoljan i tek na kraju, da ja budem zadovoljan sa postignutom cenom i onim jednim malim delom sreće, koju osetim kad prodam neku sliku.
Za Đorđa Bujnovića inspiracija je ljubav prema slikarstvu, to što obožava svoj posao i što ne može da prođe dan da ne provede pet-šest sati slikajući. Đorđe posećuje kolonije, ali smatra da retko koji slikar, koji živi od svog posla ima neki motiv da dođe na neku koloniju. Iskusnim slikarima, koji se ovim poslom bave 30 i više godina, motiv je druženje, viđenje sa starim prijateljima, pogotovo onim iz drugih gradova.
-Na svakoj koloniji, bez obzira koliko je čovek iskusan, nauči nešto, ako ne nešto oko slikanja, ono o međuljuskim odnosima. Na koloniji „Pordum Miljević“, na koju me je pozvao selektor i direktor, Branislav Bošković, video sam neke ljude koje godinama nisam video, a igrom slučaja sreli smo se ovde, na opšte oduševljenje i jedne i druge strane - priča gospodin Bujnović. On je bio prvi put na koloniji, koja je od 16.-19. oktobra održana u etno domaćinstvu „Podrum Miljević“ u Starim Ledincima, i priznaje da je ceo ambijent, kuća i prostor oko nje, posebno porodica Miljević, a i cela ekipa, vredela njegovog dolaska. Nije zanemarljiv još jedan detalj, a to je da su u slikar i domaćin strastveni pecaroši. Tako su nastali i pejzaži sa motivima Šodroša, beočinskog Dunavca, slike koje su vezane za prirodu. Nije zanemaren ni momenat da se kolonija odigrava u vinskom podrumu, pa je tako nastala i slika vezana za vino i sa Svetim Trifunom, zaštitnikom vinogradara.
Po umetnikovim rečima, slikarstvo kao i kompletna kulturna animacija u Srbiji, danas su na jako niskom nivou. Situacija u zemlji, i u celoj Evropi, je takva, da je kultura, posebno stvaralački deo likovne umetnosti u zastoju i nema nekog dešavanja. Uglavnom se kaska u mestu i u nazad, ali svaki slikar, kao i svaki čovek, krojač je svoje sudbine i ako umetnik želi da živi od toga, mora slike izlagati, nuditi, i cenu prilagođavati kupovnoj moći.
-Od slikarstva se može živeti, ali mora se biti prisutan u kulturnom životu, na izložbama, izlagati slike, u slike treba i ulagati. Ima puno slikara koji su sigurno bolji od mene, koji kukuju, ali neće da ulože u izložbe, neće da ulože u opremu slike, jer prodati sliku bez rama nije preporučljivo. Moj prijatelj Dragan Martinović ima običaj da kaže da je „slika bez rama kao vojnik u pidžami“, rekao je Đorđe Bujnović, kojeg je jedan drugi slikar sa kolonije, Milan Milić Jagodinski nazvao „Vitezom od velikog u malom, sposoban da u malom formatu sažme velike ideje.“