-Ja sam Stefan Barth, Nemac, rođen u Futogu 1937. godine. Decembra 1944. godine, odlukom AVNOJ-a, sa porodicom i ostalim pripadnicima nemačke manjine, morao sam da napustim Futog, i kuću u koju se nikada više neću vratiti. Prebačeni smo u logor u Bačkom Jarku. Nakon dve godine Futožanin Milan Nikolić, šef Pastorovog zavoda i naš salašarski komšija, izbavio nas je iz logora, da bi narednih 16 meseci radili kod njega na salašu. Danas jedna ulica u Futogu nosi njegovo ime.

Godine 1947. vojvođanski Nemci poslati su na prisilni rad u rudnik uglja Tresibaba-Podvis, tri kilometra od sela Rgošta, jugozapadno od Knjaževca, gde sam pohađao srpsku školu, iako nisam dobro govorio srpski. Uspeo sam, zahvaljujući svojoj učiteljici Nadi Aleksić da završim osnovnu školu za dve godine. Iz Rgošta smo se 1949. godine preselili u Rumenku, odakle sam svaki dan putovao da bih pohađao Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“. Godine 1957. sam maturirao, posle čega se moja porodica odselila u Nemačku. U gradu Erlangenu, Bavarska, diplomirao sam na Elektrotehničkom fakultetu i radio u Simens AG, do penzije. I danas živim u tom univerzitetskom gradu sa 106.000 stanovnika, jednom od centara medicinskih istraživanja i proizvodnje medicinske opreme.
Tako je u nekoliko rečenica Stefan Barth ispičao svoj životni put, inženjer i autor knjiga „Dečak iz komšiluka“, u kojoj je opisao svoje detinjstvo, i "Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu", zapravo razgovor koji su tokom deset dana (od 7.-16. maja 2012. godine) vodili jedan Nemac-Stefan Barth i jedan Srbin-Nenad Novak Stefanović, novinar i pisac iz Beograda, na temu istorije, politike… Preveo je na nemački roman Tomislava Ketiga: “Duga senka svitanja”.
Stefan Barth nikada nije izgubio vezu sa drugovima, Srbima i Nemcima, sa kojima se igrao u najranijem detinjstvu, sa kojima se ponovo sreo kao gimnazijalac.
Kada je devedesetih godina Jugoslavija preživljavala teške trenutke, Stefan Barth je (1995) organizovao veliku humitarnu pomoć, onima kojima je bila najpotrebnija.
Družio se i sa futoškim sportistima-odbojkašima. Članove kluba „Reaktivni futoški udarači“ prijavio je jedne godine na internacionalni odbojkaški turnir na travi, i ugostio u svom domu. Na osnovu tog iskustva, Futožani su organizovali takav turnir u svom mestu, na kojem su učestvovali i odbojkaši iz Nemačke.
Poseta Futožana Erlangenu nije imala samo sportsku dimenziju. Gospodin Barth je tokom 12 godina bio član Gradskog saveta, pa se razgovaralo i o planiranju grada, komunalnim, saobraćajnim problemima, zajedničkim i za nemačka i za srpska naselja. Jer, „sport je samo povod za druženje i razgovore o raznim temama“, kaže naš sagovornik.
Stefan Barth je ove godine opet došao u Futog, ali s posebnim povodom - postavljanja Zavičajne table, kao svedočanstva da su u Futogu nekada živeli Nemci. Pre Drugog svetskog rata, u Futogu, koji je brojao 7.500 stanovnika, 2/3 su činili Nemci, što je bilo oko 5.000 stanovnika, ali to mnogi ne znaju.
Tom prilikom, gospodin Barth je želeo da se obrati sa nekoliko rečenica sugrađanima, o naseljavanju Nemaca na ove prostore, kada ih srpski živalj nije prihvatao, i kasnije, kada su se slagali i razvili prosperativnu opštinu. Oni su gajili kupus, ali i konoplju i hmelj i izvozili u celi svet. Zbog deskriminacije konoplje i proizvodnje veštačkog konca, i nekih drugih razloga, te poljoprivredne kulture su zanemarene. Još kao dečak seća se da je njegova porodica obrađivala konoplju i sadila hmelj, a sada je Bavarska jedna od najvećih proizvođača hmelja u svetu.
Međutim, Zavičajna tabla, koja je trebala da bude postavljena odlukom MZ, još uvek čeka. MZ je donela odluku o njenom postavljenju, ali ne i o tome gde će biti postavljena. Iako je odlučeno da to bude zatovoren prostor, zahtev je predat Zavodu za urbanizam, a o tome treba da se izjasni i Skupština.
Kako stvari trenutno stoje, na postavljanje table će se još dugo čekati, isto kao i na povraćaj imovine. Iako je molbu podneo, ne očejuje mnogo. U drugom izdanju svoje knjige „Dečak iz komšiluka“, gospodin Barth dotiče i temu rehabilitacije. Posle logora i prisilnog rada, rehabilitacija vojvođanskih Nemaca nikada nije sprovedena, ali sada kada se radi o povraćaju imovine, potreban je dokaz da nisu bili ratni zločinci. Ukratko, nema restitucije bez rehabilitacije.
I dok čeka da se neke stvari u Srbiji pomere sa mrtve tačke, gospodin Barth je iz Nemačke doveo dva od osam svojih unuka, da im pokaže mesto gde je započeo, tuđim greškama svoj, istorijom bremeniti, život. Između ostalog, pokazaće im kako se i u njegovim godinama može igrati odbojka sa prijateljima (na salašu kod Miroslava Kurjakova), koji su, iako na „drugoj strani“, ostali njegovi prijatelji.