Stanko Rodić je prevalio put od rodnog Drvara, preko Opatije, Rijeke i Krškog, do Novog Sada, od diplome mašinskog inženjera, kojom je ispoštovao želju roditelja, do slikara, čime je ispoštovao sebe. Iza sebe ima 21 samostalnu izložbu i 50-tak grupnih, što u zemlji, što u inostranstvu (Austrija, Rumunija, Mađarska).

Prošle godine imao je ulogu selektora prvog saziva, a ove godine je bio učesnik likovne kolonije “Podrum Miljević” u Starim Ledincima, kolonije koja je vrlo brzo postala mesto gde slikari vole da dođu, da slikaju u jedinstvenom ambijentu i društvu. Niko nije mogao da veruje, ni domaćin, ni kolege, s kakvom dalekovidošću je Stanko Rodić, prošle 2013. godine, okupio slikarsku elitu, ali i dobre ljudi, jer ne postoji lepota bez srca, tako da je zadovoljstvo bilo potpuno. -Na tome moramo zahvaliti i domaćinu, jer da domaćin nije bio tako dobar, ne bi ni slikari bili. Ja imam sreću što poznajem veliki krug slikara, i namerno sam okupio slikare iz Novog Sada i okoline, jer nisam imao predstavu kako će sve to funkcionisati. Međutim, domaćin se pokazao kao izuzetno dobar i darovit, tako da su slikari na tom prvom sazivu, gde je bilo dogovoreno da se ostavi jedna ili dve slike, ostavili tri-četiri. Na kraju nisu hteli ići kući, jednostavno su uživali. Ove godine je druženje nastavljeno, ljudi su zadovoljni, i mislim da ova kolonija ima lepu budućnost, jer Dragan i Mia Miljević zadržavaju sve slike, i one će na izvestan način imati stalnu promociju u njihovom etno domaćinstvu, gde ljudi dolaze na ručak, na vino, u prirodu, i mogu da ih vide, i preko domaćina ostvare kontakt sa nama. To je po mom mišljenju jedna lepo zaokružena priča promocija Vojvodine, Srbije, kroz etno turizam - ističe Stanko Rodić. Iako je svoj posao prošle godine obavio za čistu desetku, više mu prija uloga učesnika, jer nema problema organizacione prirode, dođe, slika, druži se, pa opet slika, i jednostavno uživa. Kao inženjer je radio godinu dana u Rijeci, a onda je čak upisao i Pedagošku akademiju, ali je brzo shvatio da u ateljeima afirmisanih slikara može brže da dođe do znanja i zanata koji su mu potrebni da bi uobličio svoj umetnički rukopis. Došavši u Novi Sad pre dvadeset godina, otvorio je autorski atelje i radnju za opremanje i prodaju slika “Atelje Rodić” (Atelje Rodić se nalazi na dve lokacije u Novom Sadu, u ulici Hadži Ruvimova i ćošak Janka Čmelika 20 i na Bulevaru Kneza Miloša 28). Bezmalo se može reći da celog života živi isključivo od slikarstva i poslova vezanih za slikarstvo. -Slikarstvo je moga ljubav i moje opredeljenje, ali na kraju ipak morate da budete trgovac. Svoju ulogu imaju tu i sklop srećnih okolnosti, da se sve to uklopi u jednu celinu jer, znam u Novom Sadu izuzetnih slikara, dobrih, vrednih, talentovanih, majstorski rade, ali nemaju tu sreću da prodaju slike. Sve to mora da se ukomponuje da od toga može da se živi. Živeti samo od slikarstva danas je jako teško. I mi slikari smo sami sebe doveli u nezgodan položaj. Malo se opustimo pa delimo slike ispod cene. I likovne kolonije su mač sa dve oštrice, jer se sa pojedinih kolonija slike pojavljuju na tržištu i samim tim niste konkurentni zato što se vaša slika već pojavila sa mnogo nižom cenom na nekoj aukciji, koloniji i to je veliki problem. Istina je i da se tržište suzilo, i sve je to doprinelo da je slika danas izgubila pravu vrednost - objašnjava umetnik, napominjući da ni sa materijalom, nije drugačije. Danas je to skup hobi za nekog profesora, nastavnika, intelektualca, pa kupuju samo oni koji od toga žive. Posebna priča je konkurencija koja je došla sa istoka, pa su se umetnici našli između čekića i nakovnja. Moraju se takmičiti sa Kinezima, raditi slike koje su mnogo jeftine ili mnogo kvalitetne, jer sredine nema. Ranije je Stanko Rodić pohodio više kolonija godišnje, danas ih je sveo na dve-tri, ako mu mesto, društvo i ambijent odgovaraju. Inspiraciju za slike našao je mnogo ranije, i bez nje ne ide, ili ga ona ne pušta, svejedno. Ima neke svoje teme, jer čovek koji radi dvadeset-trideset godina ima formiran pravac, samo ga dograđuje, i ne pada u zamku da radi nešto „dopadljivo“. Promena sredine može, u zavisnosti od svetla, doprineti drugačijem koloritu, ali radi to što radi, i po tome ga prepoznaju. Jer, umetnik ne prihvata svet onakav kakav jeste, već se trudi da ga učini boljim.