Slikari slikaju ono što vide, očima, dušom ili razumom. Oni stvaraju svet po diktatu tananih unutrašnjih osećaja, koji ih čine umetnicima.
„Njegova je zgrada bila u Centru. Koji Grad? Pa, između Konjovićeve galerije i Galerije „Likovna jesen“. Tada je, kročivši u galeriju, u svojoj osmoj godini, Saša Dobrić osetio poriv. Voleo je otvaranje izložbe, puno sveta i puno malih sendviča-kanapea... Hej, pa upravo su sendviči davali priličan značaj takvim događajima, veličinom, izgledom, ukusom! Viđao je Dobrić Majstora Konjovića svaki dan (I nije samo to bila sudbinska veza - Saša je rođen upravo na Majstorov šezdeseti rođendan). Majstor je leti nosio mornarske majice, a mali Saša nije znao zašto.

Danas, kada Saša slika Jadransko more, ili ono nevidljivo Panonsko, kada gleda sa Tvrđave-hridi, Giblartara na Dunavu - u ravnicu, shvata da su obojica mornari Ukradenog mora. A kanapei koji se danas služe na otvaranju Dobrićevih izložbi nemaju isti ukus“, napisao je o umetniku Đorđe Pisarev u raskošnoj monografiji „Mapa sveta Petrovaradinske tvrđave“ (Likovni krug 1952-2005, Borivoj Popržan).
Saša Dobrić, koga, kada je u Novom Sadu s pravom svojataju Novosađani, jer je završio Akademiju umetnosti, odsek-slikarstvo, u klasi profesora Isidora Vrsajkova i Milana Blanuše; svojataju ga u Ljubljani i Piranu, s pravom, jer je rođen u Brežicama, godinama živeo u Ljubljani, a poslednjih šesnaest godina leta provodi u Piranu, i ima status slobodnog umetnika, slovenačkog i jugoslovenskog; u želji da izuči zanat i osvoji što više znanja odlazio je u Francusku, Nemačku, Italiju, Norvešku, Dansku, zaustavio se na neko vreme u Švedskoj, ali se uvek vraćao.
-Optimizam i lepotu ostavljam na slikama. Prava istina je da kada slikam bežim iz realnog života, jer ako ti se ne dopada realan svet, napravi svoj. Mi slikari na svojim slikama, pokušavamo da predstavimo iluziju svetlije životne priče, jer situacija je teška, ne samo u našoj državi. Ista je priča u Evropi i celim svetu. Kompjuteri su došli bezmalo do vrhunca, i za par godina će sve moći da se odradi digitalno, a mi slikari smo poslednji dinosaurusi. Koliko se ulaže u kulturu toliko se i vraća, ali za mene je slikanje potreba i ja bez obzira na sve, kroz moje slike tražim optimističniju varijantu života. To je taj moj svet - kaže Saša Dobrić, umetnik visokog umetničkog renomea i međunarodne reputacije.
Kolorit na njegovim slikama je mediteranski, sve je u plavim, žutim, oker, jarkim bojama okupano svetlošću. Na slikama „kontinentalnih“ slikara preovlađuju braon tonovi, i slike su mračne i depresivne.
-Dok sam živeo u Ljubljanu, upoznao sam puno tmurnih slikara iz kontinentalnog kruga, a kada sam se zasićen maglom i lošim vremenom preselio u Piran, gde sam i živeo tri i po godine, upoznao sam „primorske“ slikare, čija su platna prštala od boja, od optimizma i ljubavi.
Saša Dobrić i danas pokušava da pola vremena provede na moru, a pola u Novom Sadu, jer na Primorju je od novembra do aprila kišno, i depresija se iz unutrašnjosti prebaci na more. Ali zato koristi sve blagodeti mora od maja do oktobra, gde slika, jedri, nekada je i ronio (otuda na njegovim slikama toliko plavetnila, riba i školjki).
Iz tog optimizma bolan je prelazak u realnost, sa kojom se suočava svakog prvog u mesecu, kada počnu stizati računi, kada vidi da su njegovi prijatelji bez posla, kada je i sam kraće vreme radio u Muzeju grada Novog Sada, jer se od slikanja nije moglo živeti.
Saša Dobrić pristajao je na mnoge kompromise u životu, ali umetnik Saša Dobrić nikada nije izneverio svoju umetnost.
-Došlo je neko crno vreme kada se moraš ulagivati publici, a to nije moj fah. Ja pokušavam da ostanem svoj i bolje da radim nešto drugo, nego da slikam teme koje bi 80% ljudi želelo da ima u svom stanu. Za mene je kreativnost, autorstvo i igra - umetnost, i to je nešto u šta ne treba dirati - objasnio je umetnik.
U suludom vremenu ispomeranih pojmova i vrednosti, izmešala se umetnost sa onim što nije, pa jedan kritičar sa dvoje-troje galerista i dvadesetak slikara mogu da nametnu umetnički pravac, a sve novine se, zahvaljujući internetu, brzinom svtlosti šire planetom.
-Da li je to dobro ili ne? Kod mene je autor onaj koji nudi orginal. Kada odemo na zapad, od nas traže orginalnost iz ovog kraja, koju sigurno imamo, samo je pitanje da li se dovoljno vidi. Problem je što ne možemo, osim preko interneta, da pošaljemo svoje slike napolje, zbog carine, materijalnih sredstava... Pravio sam izložbe po Velikoj Britaniji, Nemačkoj, ali čovek mora da bude tamo, jer teško je to raditi „na daljinu“. Ali, vratio sam se u Vojvodinu, Novi Sad, jer sam shatio da mi deca rastu bez oca i da novac nije najbitniji u odrastanju dece, koju sam mnogo ređe viđao nego što sam želeo. Meni je bilo jednostavnije da ovde imam manje i da živim sa onima koje volim – istakao je Saša Dobić, učesnik drugog saziva Likovne kolonije „Podrum Miljević“ u Starim Ledincima.