Slikarstvom je počeo da se bavi u najranijem detinjstvu. U siromašnoj sredini, u kojoj je odrastao, pamti ljubomoru svojih drugova kada mu je učitelj poklonio šest bojica, samo zato što lepo crta. Iz opštinskog mesta rodnog Sandžaka, gde nije bilo srednje škole, upisao je umetničku školu u Peći, kasnije Višu pedagošku školu u Prizrenu, smer za nastavnika likovnog vaspitanja i uporedo radio u Rugovu kao nastavnik likovnog i srpskog jezika. Kasnije prelazi u Novi Sad, završava neke druge škole, radi u Kulpinu i do penzije u SUP Novi Sad kao operativni radnik kriminalistričke tehnike - forenzičar.

A slikanje uvek je išlo uz njega i sa njim. Mogao se baviti u životu bilo čime, ali uvek se najviše bavio slikarstvom.
Motivi slika Žike Popovića, već kao poznatog slikara u umetničkim krugovima, trpe jak uticaj profesije i na njima se reflektuju nesreće, uviđaji, prosekture kojima je svakodnevno prisustvovao. Na platnima su preovladavale „Pariško modra“, „crna“ boja da bi osamdesetih, ozbiljne studije slika zamenio brzopoteznim pejzažima, i špahtlom nanesenim oker, braon, sepija bojama. Tada dosta vremena provodi sa novosadskim slikarima sa Tvrđave, Boškom Petrovićem, Isidorom Batom Vrsajkovim, ceni njihov umetnički rad i njihovo druženje, ali ostaje, po savetu Pavla Stanojevića, koji je otkrio „lakoću njegovog rada“ da ne sluša nikoga, veran sebi.
-Jer, ako se nešto slika lako, onda je to sigurno ono pravo, nešto što izlazi iz suštine čovekove, i izražava njegovo biće, - objašnjava umetnik koji je naslikao oko 5.000 pejzaža, i još uvek ne jenjava njegovo zadovoljstvo dok to radi. Kasnije je slikao i cveće i druge motive, a danas najviše ikone.
Izložba ikona nekada je bila u Gradskoj galeriji, u knjižari koje se srednja generacija Novosađana seća kao Knjižaru „Branko Radičević“ (kod današnjeg Trčike), koju je držala Matica srpska, kao i u Antikvarnici Matice srpske.
Žika Popović je za vreme aktivnog službovanja u SUP-u bio zadužen za kulturu, pre svega likovnu umetnost, pa je organizovao sekcije, kolonije, izložbe. U okviru sekcija, svi zaposleni u SUP-u, koji su želeli da razviju svoj talenat za slikarstvo redovno su se okupljali i od iskusnijih učili, pa su tako posete slikarima na Tvrđavi bile vrlo česte. SUP je svake godine organizovao likovnu koloniju, koja je bila podržana od najvećih imena jugoslovneskog slikarstva, a radovi sa tih kolonija izlagani su u Galedijama JNA u Beogradu, Novom Sadu, po institutima bezbednosti širom zemlje. Iako je sve to zamrlo odlaskom Žike Popovića u penziju devedesetih godina, što događanjima u našoj zemlji, umetnik kaže da oseća ponos što je i danas desetak njegovih saradnika iz policije i bezbednosti, nastavilo da se bavi umetnošću.
Ali, Žika Popović je najviše ponosan na svoju ćerku, Jelenu Popović, koja je, vođena talentom nasleđenim od oca, diplomirala vajarstvo na Fakulteta likovnih umetnosti sa Cetinja i specijalizirala ikonopisanje.
-Ja nisam hteo da se samo time bavi jer je to teška profesija. Ja sam se time uvek bavio, ali sam imao i drugi posao, i nisam zavisio od slikarstva. Iako je za mene ono primarno uvek je imalo dimenziju zadovoljstva i hobija Nije me poslušala. Prvo je završila srednju umetničku, pa akademiju, i umetnik je „do srži“. Tu crtu nasledili su i moji unuci i želeo ja to ili ne, tradicija, talenat, ili ljubav prema umetnosti u mojoj porodici se nastavlja - kaže naš sagovornik, a na pitanje šta je za njega umetnost, pomalo šeretski odgovara:
-To je nešto što nosim u sebi. Mogao sam da se bavim ko zna kojim poslom, i to je jače od mene. Ne kažem da znam ovo da radim, ali je to nešto što stalno pokušavam i što nikada neću napustiti. Nije bitno da li sam uspešan. Nikoga ni ne slušam, već radim iz svog nagona, i ne obraćam pažnju šta kažu drugi. Nekada dobijem pohvalu, pozitivnu kritiku, nekada ne, ali istrajavam na svom izrazu i time sam zadovoljan.
Žika Popović je nekada bio čest učesnik na kolonijama, kaže ljudi su ga zvali jer kada je bio u volji znao je da naslika po pet, šest slika u toku jednog saziva. Međutim, Likovnu koloniju Dragana i Vuka Miljevića, „Podrum Miljević“ u Starim Ledincima voli, smatra je je fantastičnom, i „Žika Popović - Vitez od munje brzopotezne, koji brzo slika, brzo priča, brzo živi, brzo i radi“ (Milan Milić Jagodinski), često zbog vremena da uživa dok drugi rade, izaziva ljubomoru kologa, baš kao i one dece sa početka ove priče.