Planinarski maraton na Fruškoj gori, koji će se 25. aprila ove godine održati po 38. put, odavno je na neki način zaštitni znak ove planine. On se uvek održava s proleća, u vreme kada počne da lista drveće, šuma cveta, ispunjena mirisima i jedino što zasmeta je žubor potoka.
Predsednik Organizacionog odbora maratona Milivoj Nastasić iz planinarskog smučarskog društva „Železničar“ iz Novog Sada, imao je prilike da se u četvrtak, 9. aprila, u Skupštini AP Vojvodine, obrati predstavnicima turističkih organizacija Srema i upozna ih sa problemima vezanim za ovaj, par excellence događaj u regionu.

Gospodin Nastasić je podsetio da je prvi maraton održan 1978. godine, da je održan i početkom ratnih zbivanja 1991. godine, kada se pucalo na 4-5 kilometara od staza, za vreme embarga 1992. godine, za vreme mega inflacije 1993, pa i 1999. godine kada je Fruška gora, više nego i jedna druga planina u Srbiji, bila zasipana NATO bombama.
Markirane su staze u dužini od 197 km koje su 365 dana na raspolaganju svima ko hoće i može da ih koristi.
Koliko je zahtevno organizovati ovako jedan događaj govori podatak da na Fruškoj gori, gde je najviši vrh Crveni čot (539 metara), maratonci, kojima se sabira svaki uspon i svaki silazak, savladavaju visinsku razliku od 5.611 metara, što je jednako duplom usponu na Monblan (Mont Blanc, visok 4.810 metara) u toku 24 sata, s tom razlikom što se na Monblan ne kreće od nulte tačke, nego sa 2.400 metara, što znači da su fruškogorski usponi daleko žešći.
Za oko 20.000 (posle se ne broji) maratonaca, od kojih je svake godine 300-500 stranaca, na raspolaganju su staze različite dužine i težine, staze do 42 km i 202 metara i one ozbiljnije od 60 i 120 km.
Da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja, organizatori svake godine postavljaju 24 kontrolne tačke, a na četiri dežura prva pomoć, dok gorska služba spasavanja patrolira sve vreme...
Ove godine „malena“ Fruška gora uvrštena je u klub svetskih maratona (ima ih 1.400), i sertifikovala četiri staze uređene po svetskim standardima, što znači da su određene dužine, visinske razlike...
Treba napomenuti da je maraton na Fruškoj gori jedan od najstarijih planinskih maratona, jer je većina započeta pre desetak godina (trka oko Monblana je ustanovljena 2003. godine).
Iza kompletne organizacije stoji fantastičan rad grupe amatera. Da bi „odradili“ maraton
potrebno je oko 14 hiljada sati dobrovoljnog rada. Da bi se markirale sve staze potrebno je bilo četiri puta preći stazu od 197 km, odnosno 800 km. Nosioci svih ovih radova danas su ljudi u godinama: gospodin Nastasić ima 74, njegovi prvi saradnici 78 i 82. godine. Postojala je sumnja da se maraton, zbog nagomilanih problema i pritisaka sa svih strana, ove godine ne održi. Našlo se rešenje, pa je tim koji do ove godine nije ni dinara naplatio za sav svoj trud, uveo kotizaciju za finansiranje pomoći profesora fizičke kulture.
- To je jedna simbolika koja kazuje da kada se nešto radi iz ljubavi i kada se radi bez novaca priča može da traje. Čim se novac umeša, krene i svo zlo vezano za novac. Ono što je meni čudno bilo svih ovih godina je da se niko nije zainteresovao za tih 20 hiljada ljudi koji dolaze na maraton, niti nas neko u državi Srbiji razume šta radimo. Smatraju nas čudacima i zahvaljujući kotizaciji, prvi put da su mediji posvetili veću pažnju ovoj manifestaciji - istakao je gospodin Nastasić.
On je sa prisutnima podelio sećanje, da se nekada danima moglo hodati Fruškom gorom i sresti šumara i švalere, a da danas ima onih koji i leti i zimi šetaju i trče šumom. Svakog vikenda šuma je puna ljudi, i po njegovom dubokom uverenju to je rezultat rada članovi planinarskog društva, organizatori maratona koji su navikli ljude da šetajući ovim stazama, upoznaju Frušku goru. Na trasi maratona nalazi se sedam manastira i sve što je lepo u Fruškoj gori obuhvaćeno je stazama.
Na kraju svog obraćanja, gospodin Nastasić je rekao da njegov tim ima lepu saradnju sa planinarskim društvom iz Sremskih Karlovaca, sa planinarskim društvom Inđija, kao i preduzežem Vodovod iz Inđija, sa planinarskim društvom Ruma, Irig, Vrdnik, a da od Beočina, koji je takođe u Sremu, za 38 godina nije bilo nikakve pomoći, kao ni turističkih organizacija.
- Ono što morate znati da su 80% naših klijenata deca ispod 25 godina, i to nam daje snagu da radimo i dalje jer smatramo da nismo probijali put kojim niko neće ići. Sarađujemo i sa nekim školama, za sada samo novosadskim. Malo je profesora biologije spremnih da odvedu decu u prirodu, i da im na terenu pokažu kako izgleda to o čemu su učili i videli na slici u udžbenicima.
Zato smatram da je ovo priča koja bi mogla da živi, jer su ljudi odavno bavljenje fizičkom aktivnosti izmestili u najčistiji deo prirode, u planinu. Ona budi osećaj tišine, samoće i nebeske lepote i posle pola sata zaboravite na brige koje imate. Vratite se kući ozareni spremni za nove poduhvate, puni istinskih osećanja prema planini - objasnio je gospodin Milivoj Nastasić.