• Prethodna
• 1 of 2
• Sledeća

Organizatori Bean festivala, posle desetogodišnjeg uspeha u sprovođenju jedne od najvećih gurmansko-kulturno-turističkih manifestacija u Srbiji – Bean festa u Temerinu, rešeni su da ako ništa, na ovaj prostor kroz Prvomajski uranak ili “Uranak fest”, povrate dobro raspoloženje.
Uvidom u njihov minuli rad, šanse za oživljavanje Kameničkog parka su realne. Organizatori nude, tokom 31. aprila i 1. maja, 36 sati kulturne zabave, uz rock koncerte, ravničarske igre, kuvarije i sve onog što je potrebno za dobar provod.

Dovoljno je samo da dođete i da u ovom prostoru bogatom pozitivne istorije, budete opušteni i dobro raspoloženi.
Nekada je Kamenički park bio omiljeno izletište Novosađana, koje je i mimo praznika bilo dupke ispunjeno izletnicima, mirisima mesa sa roštilja, dobrim raspoloženjem, čega se stariji, ali i predstavnici srednje generacije, dobro sećaju. Izgradnjom mosta Slobode, navike Novosađana su se dosta promenile, kada je u pitanju ovaj park, počeli su slabije da dolaze iako je bio na dohvat ruke, trebalo je samo da pređu most. Razlog tome je što je izgradnjom mosta delimično narušen njegov izgled, a niko nije insistirao dovoljno energično na tome da mu se vrati stari sjaj.
Kamenički park je zapravo dvorska bašta u sastavu dvorca grofovske porodice Marcibanji-Karačonji, ugledne mađarske porodice koja je na prostoru Sremske Kamenice i Srema imala velike površine zemlje pod vinogradima od kraja XVIII do Prvog svetskog rata, odnosno raspada Austro-ugarske monarhije.
Izgradnja dvorca, zapravo letnjikovca porodice Marcibanji, u čijem vlasništvu je bio posed do 1834.. kada je bračnom vezom dospeo u posed porodice Karačonji, trajala je od od 1793. do 1834. godine.
Oko dvorca bio je veliki broj pratećih objekata. "Kamelienhaus", staklena bašta u kojoj su se gajile kamelije (danas parking prostor ispred dvorca), stanovi za poslugu i put koji je vodio do pristaništa za lađe (u kojima danas žive izbeglice), konjušnica sa velelepnim rozetama na čeonoj strani krova, spremište za čamce, danas u vlasništvu lokalnog fudbalskog kluba.
U letnjikovac porodice Marcibanji-Karačonji dolazili su gosti sa svih strana, uglavnom lađama, Dunavom, po završetku berbe grožđa. Ne retko, u dvorcu su se priređivali balovi u balskoj dvorani, koja je celom dužinom izlazila na balkon s pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu i grad koji je ubrazano rastao i razvijao se.
Između dva rata u dvorcu je bilo smešteno sirotište, kasnije balska dvorana služila je, između ostalog, i kao bioskop, pa kao matični ured, do vremena kada je dvorcu bio zabranjen pristup, zbog mogućeg urušavanja.
Formiranje parka u engleskom stilu na površini od 21 hektar, teklo je uporedo sa izgradnjom dvorca. Park je bio ukrašen skulpturama i kamenim žardinjerama sa cvećem, imao je pešačke staze, staze za jahanje, kamene klupe, česme... Bio je to jedinstven arboretum biljaka prikupljenih iz celog sveta, koje su po ondašnjim običajima donosili domaćinima gosti pristiglih na bal sa raznih strana. U parku se nalazilo i jezero sa izvorom pitke vode, koje se slobodnim padom napajalo vodom iz mišelučkog izvora.
Na spomen tih dana ostalo je samo pet mitoloških glava na Brežuljku ruža (od kojih je samo četiri ostalo na stubovima, ali bez svodova), mesto koje je nekada u vreme popodnevnih odmora bilo predviđeno za pijenje šampanjca. Ispod brežuljka nalazila se prostorija u kojoj se čuvao led za rahlađivanje pića u vrelim letnjim danima. Danas je od tog sjaja dvorca i parka koji ga je okruživao ostalo vrlo malo.