Lepeza – ukras u rukama dama, oružje u rukama ratnika, rekvizit za rasklađivanje ili skriven govor znakova?
Na ta i slična pitanja pokušala je da u trodnevnom jednočasovnim kursu (u prostorijama Novosadskog centra za istraživanje plesa i umetnost Flamenka - La Sed Gitana, Omladinskog pokreta 11), pod nazivom JEZIK LEPEZA – “SVEŽ VAZDUH, KOKETIRANJE I UMETNIČKI DETALJ“, odgovori dr Maja Vukadinović, osnivač Centra, psiholog i profesor na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija Novi Sad.

Poreklo lepeza izgubljeno je u vremenu međutim, postoje neki izvori da se lepeza, zapravo lepezonalikujući objekat, najčešće školjka, koristila u praistoriji u funkcija razgorevanje žara. Oko 3.000 godina pre naše ere u starom Egiptu u upotrebi su bile velike mahalice dugačkog štapa sa perjem kojima su robovi ili niži sloj društva ugađali višem, sa ciljem da se rasteraju insekti.
U Kini se oko lepeza razvijala posebna kultura i sa smenom dinastija menjala se i njena namena: da odvrati poglede, zaštiti od sunčevih zraka i vetra, za rashlađivanje, ali i kao Kung Fu i Tai Chi rekvizit. Na njima su pisane pesme, ukrašavane su slikama, ali i noževima. Izrađivale su se od svile, perja i papira, palminog lišća… U XVI veku stigla je, sa Dalekog istoka lepeza koja se sklapa. I dok su ih u Evropi bezmalo isključivo koristile žene, u Aziji lepeze, do danas, koriste oba pola. Ranije, ukrašavane dijamantima i dragim kamenjem, i uz eleganciju, svedočile su i o bogatstvu svog vlasnika i bile statusni simbol. Od XIX veka lepeza više nije proizvod namenjen otmenom svetu već sve više postaje industrijski proizvod jednostavnije izrade.
Motivacija za ovaj kurs dr Maja Vukadinović je objasnila činjenicom da se bliži leto i da bi bilo zgodno podeliti znanje o tome kako se njome barata. Drugi motiv je ličnije prirode i odnosi se na to da “ovom gradu nedostaje romantike, nedostaje da se ljubav vrati u modu, nedostaje neki stari zaboravljeni jezik, pisma i rukopisi”.
- Jezik lepeze je jezik neverbalne komunikacije, pa čak i danas, bez znanja o značenju njenih tajnih znakova, žena na izazov odgovara tako što počinje na drugačiji način da rukuje s njom. Meni se čini zgodnim to osvestiti i protumačiti šta bi neki od tih pokreta mogao eventualno da znači - kaže naša sagovornica.
Lepeza nije samo jedan luksuzni objekat koji doprinosi imidžu, izgledu, nego istovremeno olakšava i obogaćuje komunikaciju, ona je i oružje za zavođenje (kod dama) ili odbranu (Kung Fu Tai Chi)
Pitanje da li će muškarci umeti to da protumače i nije tako važno jer lepeza je sama po sebi estetski detalj koji čini ženu zavodljivijom i tajanstvenijom, a da ona toga nije ni svesna, tako da je moguće da se na ovaj način muško-ženske relacije osveže, a kavaljerska i lovačka priroda u nekom pozitivnom smislu probudi.
- Ono što mislim da je privlačno kod lepeze, u smislu komunikacije muškarca i žene, je što onog momenta kada žena jedan deo lica sakrije postane zagonetnija. Da li će neko razumeti da li je lepezom želela da kaže “prati me”, “nestrpljiva sam” ili nagoveštaj “ostaćemo prijatelji”, ne verujem.
Lepeza je i rekvizit u strastvenom plesovima, estetski dodatak pokretu tela kojim se rasplamsava vatra (u romantičnom smislu), na koji publika burno reaguje.
Danas sveden uglavnom na stereotip (što je ovaj kurs svakako želeo da promeni), dr Maja Vukadinović je polaznicama darovala pregršt informacija i kompleksan pogled znakova zavođenja. Da će polaznice koristiti lepezu i njene eksplicitne signale iskazane položajem u odnosu na deo tela, sa značenjem prijateljstva, ljubavi ili vatre koju treba stišati, gotovo je izvesno, ali sigurno da se neće zadržati samo na tome, što nije bio ni cilj idejnog tvorca ovog druženja.