Prvu pesmu napisala je u gimnazijskim danima, kada se zaljubila. Ljubav je potom prešla u drugu, treću, petu, a potreba za pisanjem je ostala nalazeći inspiraciju u nekim drugim stvarima. Danas su to problemi srpskog sela i srpskog seljaka, jer je umiranje srpskih sela njena večita rana.
Ljiljana Bralović za sebe kaže da je seljanka iz Pranjana (opština Gornji Milanovac), najsrpskijeg sela u Srbiji, na tromeđi tri opštine: čačanske, gornjomilanovačke i požeške. U Pranjane se može doći iz pravca Čačka, Gornjeg Milanovca, Požege, Mionice, Valjeva, Ljiga, Divčibara, Kosijerića, i zato je ono u cetru sveta.

Ljiljana Bralović je do sada objavila osam knjiga, uglavnom poezije, ali piše i prozu, drame, monodrame. Objavila je knjigu dečjih drama (Nije Luda luda), pripovetke (Priče ispod ožiljaka).
Ipak, problem srpskog sela je ono što je najviše boli.
*Da li se to može zaustaviti?
- Teško. Dok se ne shvati da naša Srbija može da živi jedino od sela, od poljoprivrede i malo od turizma, ništa se na bolje neće promeniti. Ono što se ulaže u mašinsku i autoindustriju, to je bacanje para niz vodu.
Seljak ne traži mnogo. Seljak samo traži dve stvari: da mu država garantuje cenu i otkup, i svi problemi srpskog seljaka su rešeni. Ne treba nama ni donacije, ni subvencije. Samo treba neko da kaže: šljiva je 20 dinara, jabuka 15, kruška 17, krompir toliko i toliko, pa će čovek da sedne i da se presabere šta će i koliko na svojoj zemlji da proizvodi, i da mu neko garantuje da će sve što proizvede biti otkupljeno.
Ja zastupam teoriju da je seljak jedini pravi intelektualac u Srbiji. Pravdam to time što seljak ume da prehrani svoju porodicu i u najvećoj krizi. Nikada nećete videti seljaka sa svojom decom pred kazanom narodne kuhinje. A dešavalo se da tamo budu i doktori nauka sa svojom porodicama, bivši sportisti i veliki umetnici. Seljak zna koliko je sati, a da ne pogleda na sat. Zna koja biljka može da raste na njegovoj zemlji, a da mu to ne kaže neki institut. Zna koja je hrana za njega dobra, a da to ne pročita u nekom časopisu. On to zna na osnovu iskustva predaka. Moj svekar je govorio: - Jabuku nemoj da ljuštiš da je groš kilogram. Krušku ljušti neka je i 100 groša kilogram!, govoreći time da je kora jabuke lekovita, a kora kruške otrovna, da bi ja posle 20 godina pročitala u novinama da je na jednom čuvenom američkom institutu dokazano da je kora kruške kancerogena.
Ljudi sa kojima živim, seljaci, znaju da čitaju znakove prirode: kada magla ide uzbrdo biće kiše; oni znaju koja godina je kukuruzna, a koja žitna, i to ne mora niko da im kaže.
* Koliko glas naroda, kroz pesme Ljiljane Bralović, slušaju oni koji treba da ga čuju?
- Moje pesme su o „malim“, „običnim“ ljudima, ali ne malim po mojoj meri. Oni su veliki čim su u mojim pesmama. Govorim svoje pesme na svakom kokraku, u raznim prilikama, pred različitom publikom, a sve u nameri da se shvati položaj srpskog seljaka i da se učini više za njegov bolji život i život svih nas u zemlji Srbiji. A radim sve što radi jedna seljanka, ali pre svega sam majka. Imam sina koji je trenutno direktor u Etno selu Koštunići i ćerku studentkinju četvrte godine veterine. Moje domaćinstvo se uglavnom bavi preradom voća. Imamo i krave i registrovanu mini preradu mleka u sir i kajmak, pa je to moj, uslovno rečeno, posao. Kupim šljive sa mojim komšinicama, kosim sa trimerom oko voća, sve što rade moje komšinice radim i ja. U domaćinstvu živim sa suprugom, svekrom, neoženjenim deverom i dvoje dece i svi sve radimo.
Pišem kada imam inspiraciju. Nije bitno šta radim, stanem pa zapišem ono što imam. Jedne godine kada je napadao veliki sneg, celu sam zimu provela igrajući igricu na računaru. Nisam ni čitala ni pisala. Najviše pišem kada imam najviše obaveza. Tako se to jedno s drugim povezalo. *Kako vas seljaci doživljavaju?
- Poštuju me, ali za to se treba izboriti, jer seljak priznaje onog ko je prvo ugledan domaćin, ugledan roditelj, ugledan građanin... Tek na nekom mestu si pesnik. Da sam ja razvedena besposličarka, koja ide od komšinice do komšinice, moje pesme nikada ne bi došle do njihovih srca. Ja živim svoju poeziju. Ja ne pišem što sam čula da je tamo negde umro neki seljak, nego znam da je u jednom selu umro poslednji stanovnik i selo zajedno sa njim.
Tako govori Ljiljana Bralović - Velika Srpska Žena, o čemu svedoče njen život, njena dela, njene pesme.