Među 40 dobitnika Regionalne nagrade Biznis partner 2015. godine, koju je po 21. put dodelila kompanija Mass Media International, preduzećima i institucijama, na osnovu 10 utvrđenih kategorija gde se, osim uspešnosti vrednuje i etičnost, zaštita okoline, odnos prema zaposlenima, klijentima, partnerima, kreativnost i dr., našao se i gospodin Vlada Ilić, vlasnik renomiranog restorana „Šešir moj“ u Skadarskoj ulici, u Beogradu.

Gospodin Vlada Ilić je tom prilikom istakao da je za 25 godina postojanja restorana ovo 25 značajno priznanje koje je dobio, i to u godini jubileja: 50 godina rada i 70 godina života. Priznao je da je na čas razmišljao kako je vreme da ide u penziju, ali su mu rekli da je mnogo rano. Posle ovako prestižnog priznanja, a pre svega priznanja koje mu svaki dan odaju posetioci ovog skadarlijskog restorana, odlučio je da odlazak odloži.
„Šešir moj“ je više od restorana. To je galerija, mesto književnih, pesničkih, likovnih susreta. To je mesto koje su pohodile velike svetske filmske i muzičke zvezde, javne ličnosti, državnici i političari. Mesto gde se svake dve nedelje, u svim godišnjim dobima postavljaju novi cvetni aranžmani na njegovim fasadama.
O restoranu „Šešir moj“, čiji je zaštitni znak gospodin Vlada i beli žirado šešir, moglo bi se pričati i pričati, ali da bi dobili pravu sliku o ambijentu, mirisima i ukusima jela, koja su takođe jedinstvena, nalonjena na srpsku tradiciju domaće kuhinje, morate ga sami posetiti.
Međutim, ono o čemu se malo govori, a što nagrada Biznis partner za jugositočnu Evropu kod nagrađenih apostrofira, je humanost. Poznat po svojoj humanosti i plemenitosti, gospodin Ilić je nebrojano puta, na razne načine pomogao drugima kada im je bilo potrebno.
Oko 13 hiljada puta na adresu je uputio od 100 dinara do 25 i 30 hiljada evra. Za svoju humanost dobio je nagradu „Ruka ruci“ (2011) ispod koje je potpisana 21. novinska i TV redakcija.
Njemu lično, od neprocenjivog su značaja zahvalnice od raznih fondova, udruženja, pojedinaca za humanitarnu pomoć koju redovno pruža bolesnim i gladnim, najboljim studentima i onima bez krova nad glavom, za obnovu crkava i manastira...
Autor ovog tekta zloupotrebiće poverenje gospodina Ilića, i odati pokazanih mu pet vrškom punih kesa, velikih da ne mogu biti veće, raznih potvrda, zahvalnica o humanitarnim akcijama u kojima je učestvovao.
Krajem aprila je Vrnjačkoj Banji poklonio 1.000 sadnica ruža za obnovu banjskog parka. Namerava da ovoj kraljevskoj banji daruje i sadnice platana, kojim bi se obnovio drvored na ulasku u banju, koja pamti bolja vremena.
Neretko gospodin Ilić gostima daruje šešir. Problem je samo u tome što je potražnja odavno prerasla proizvodnju.
Umetnici mu oduševljeni prostorom, uslugom, ambijentom, a pre svega energijom dobrote koja kruži ovim prostorom, često poklanjaju slike, a gospodin Ilić, ume da kada prepozna srodnu dušu, prosledi neki pejzaž ili cvetni motiv, kao sećanje na trenutke provedene u restoranu “Šešir moj”.
Kaže da mu je zadovoljstvo da pomaže i tako se bolje oseća. Eh, da nas je više takvih!