• Prethodna
• 1 of 10
• Sledeća

Porodica Drndarević je ideju da se vrati iz Beograda u Zlakusu, naselje u opštini Užice, u Zlatiborskom okrugu, gde je pater familia, Saša Drndarević rođen, i gde je živeo prvih 19 godina, donela 2005., a u potpunosti realizovala dve godine kasnije. Posle skoro dvadeset godina provedenih u vojsci, na studijama (vojno mašinstvo) i karijere u Beogradu, Saša, njegova supruga Gordana, rođena Užičanka, sa sinom i ćerkom odličili su da nastavi život u Terzića avliji i od nje naprave jedinstveni etno park.

Terzića avliju je podigao Gvozden Terzić, pradeda Saše Drndarevića, veteran balkanskih i Velikog rata i nosilac Albanske spomenice. Jedan objekat ustupio je za potrebe seoske škole koja je radila od 1939.-1946. godine. U njoj je učiteljevao Petar Radovanović, narodni heroj čije ime danas nosi Dom za decu i omladinu u Užicu. Nemci su za vreme pretresa učiteljevog stana (koji se tada već nalazio u partizanima) našli nedozvoljene knjige i na ulasku u selo streljali, a potom i obesili tela Gvozdena Terzića i njegovog osamnaestogodišnjeg sinovca, o čemu svedoči spomenik u obliku vešala na ulasku u selo. Umetnik Miladin Lekić je na ideju Gvozdenovog potomka Saše, prema sačuvanoj fotografiji iz Balkanskog rata izradio njegovu skulpturu od drveta koja stoji na ulasku u Avliju. Terzića avlija je u početku zamišljena kao muzej na otvorenom i zatvorenom, jer je njen sadašnji vlasnik celog života gajio ljubav prema kolekcionarstvu i imao potrebu da svoju zbirku podeli sa drugima. Prvo je nastala postavka škole iz vremena Drugog svetskog rata, pa su izloženi eksponati iz perioda rimskog carstva, preko turske vladavine, perioda Kneževine, Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije... Danas dvorište Terzića avlije krasi i izložba "III veka grnčarije" u Zlakusi, ali i postavke i objekti za te postavke se neprestano šire i događuju. - Kada su obišli muzejski deo gosti su poželeli nešto da popiju, tako da smo pokrenuli i ugostiteljski deo. Ali, kada se nešto popije, treba i da se pojede, pa smo krenuli sa hranom, a kada se pojede treba i da se prespava, pa smo obezbedili i smeštajne jedinicame - objašnjava Saša Drndarević. Međutim, ovaj preduzimljiv, inventivan gospodin, nije se zadržao samo u svojoj avliji. Iako se ne bavi planinarenjem, mapirao je 60 km kružnih planinskih staza, od kojih se jedan deo može koristiti i za biciklizam. Ove staze se danas redovno održavaju, a u Avliji je u međuvremenu podignut i kamp za planinare. Planinarska društva su ubrzo čula za ovaj kraj i zainteresovala se za novu destinaciju, i danas je pohode planinari iz Srbije, Slovenije, Holandije, Belgije, Izraela... Zahvaljujući tim stazama 2007. godine, povezane su Terzića avlija, Potpećka pećina, vrh Gradina (kameni spomenik u obliku piramide na najvišoj tački u selu), Roška banja, vodopadi na Petnici. Kasnije je trasiran i Evropski pešački put E7 koji se pruža duž zapadne strane Srbije, sa kojeg se skreće na lokane puteve kao što je ovaj. Podignuta je letnja pozornica i na taj način pokrenut je i kulturni turizma, manifestacije... Još 2005. godine osnovano je Etno udruženje „Zavičaj“ (jedan od osnivača je i naš sagovornik), koje danas broji preko 200 članova. Osim dečjeg, omladinskog i izvođačkog folklornog ansambla, u Udruženju deluje i dečji narodni orkestar i vokalni solisti, kao i sektor za ruralni turizam i desetak domaćinstava, koja se bave seoskim turizamom, sa kategorisanim smeštajnim jedinicama. Zahvaljujući tome, u selu se trenutno mogu smestiti 50 gostiju. Udruženje ima i sektor za stare zanate u okviru kojeg radi grnčarska sekcija, po čemu je Zlakusa najpoznatija, i ona deluje nezavisno od Udruženja "Lončar", osnovanog nešto kasnije. U okviru sektora starih zanata sedam žena je specijalizovano za izradu narodnih nošnji, do 2010. za sopstvene, a od tada i za potrebe drugih. Prošle godine završena je dodatna obuka za izradu tradicionalnog nakita. Nošnje izrađene u Udruženju nalazi se u Sidneju, Vankuveru, Njujorku, Johanesburgu, srpskoj ambasadi u Tokiju, u Indiji, po celoj Evropi gde ima srpskih folklornih ansabala. Zahvaljujući folkloru deca iz Zlakuse i ostalih naselja iz okoline, imala su nastupe u Johanesburgu, na Crnom moru, Grčkoj, Italiji, Sloveniji, Poljskoj, Austriji, a u septembru se spremaju za festival u Parizu. Izrada narodnih nošnji stvorila je potrebu da se to i dokumentuje. Prvo je izašao katalog narodnih nošnji užičkog kraja, a prošle godine i katalog narodnih nošnji drugih krajeva Srbije, sa nakitom, koji osim tradicionalnog, sadrži i onaj koji je nastao po uzoru na njega, a koji se može nositi u svakodnevnim prilikama. Nemojte se iznenaditi ako u Užicu vidite devojke kako uz farmerice ili mini suknju nose užički zubun sa nakitom sličnim onom koji se nosi uz narodne nošnje. Prošle godine je formirana biblioteka, registrovana od strane Narodne biblioteke Srbije, sa 6.000 zavedenih naslova i još 1.500 koji čekaju da budu zavedeni. Pravo korišćenja knjiga imaju kako meštani tako i gosti Zlakuse. Od 2009. godine gospodin Drndarević je pokrenuo međunarodne eko kampove u koje dolaze studenti volonteri iz Japana, Koreje, Kanade, Finske, Švedske, Francuske, Italije, Grčke, Španije, Makedonije, Rumunije, Ukrajine, i čiste, zajedno sa domaćinima, divlje, decenijama stare deponije duž sedam lokalnih potoka i rečice Petnice. Za deset dana trajanja eko kampa iz ambisa i nepristupačnih delova izvuče se oko 800 vreća od 70 litera sitnog, i nekoliko traktora krupnog otpada. - To nije problem sela Zlakuse već svakog sela u Srbiji, samo što malo ko hoće da to vidi. Najviše doponija je u delovima gde se najmanje prolazi. Moja želja je da Zlakusa bude proglašena prvim ekološko čistim turstičkim selom. Selo uređujemo u duhu grnčarskog zanata kako bi Zlakusa i zvanično postala balkanska prestonica grnčarije. Ukrasili smo most grnčarijem u kojoj preko celog leta cveta cveće, na ulazu u selo postavili spomenik Loncu i podigli nekolicinu brvnara u kojima se prodaje "zlakuski cepter", mada neki rade kontra, izlaze na magistralu i ruže sliku sela i onog što se u njemu radi - rekao je gospodin Drndarević. Zlakusa je danas selo koje ne odumire, i sa brojem dece u blagom porastu. U Zlakusi danas živi direktor Impol Sevala, advokat sa kancelarijom u centru Užica, direktor Zavoda za zapošljavanje Užice... Motiv da toliko energije ulaže u sve to, Saša Drndarević objašnjava jednostavnom potrebom čoveka da ostavi neki trag, jer "smisao života je nešto napraviti i ostaviti za sobom". Ali pored Etno parka Terzića avlije, od koga živi sa svojom porodicom, više se ponosi decom koja su obučena u narodne nošnje, igrajući i pevajući proputovala svet, koja su pre deset godina napravila prve korake u folkloru a sada su studenti, izvedeni na pravi put.