Od 22. do 30 avgusta, u olimpijskom stadionu "Ptičje gnezdo", održaće se Svetsko atletsko prvenstvo - Peking 2015. Put Pekinga krenulo je četvoro srpskih sportista. Među njima, mada sa ispunjenom normom, nema Olivere Jevtić. Razlog tome je što ne želi samo da učestvuje, već i da ostvari visok plasman dostojan njenog renomea.

Tako razmišlja sportistkinja upisana u društvo svetske sportske elite Olivera Jevtić, a na to je obavezuju i rezultati: srebrna na 5.000m na Svetskom juniorskom prvenstvu 1996., četvrta na EP na 5 i 10.000m dve godine kasnije; na Njujorškom maratonu treća (2002), u Amsterdamu (2003) prva, a na SP iste godine osma. Vidovdansku trku u Brčkom (10km) 2004. godine završila je na prvom mestu. Tako je bilo i 2007. i 2008. godine i sve sa jednim od najboljih rezultata u sezoni, u svetu. Na OI u Atini zauzela je šesto mesto, i bila najbolje plasirana takmičarka iz Evrope. Na Bostonskom maratonu iste godine zauzima treće mesto, a 2006. godine u Geteborgu postala je druga maratonka starog kontinenta. Tradicionalnu Novogodišnju trku u Sao Paulu (15km), osvojila je dva putu (1998. i 2005.)...Iako je rođena Užičanka, Beograd je grad u kojem voli da pobeđuje. To je uradila u maratonskoj trci 2007. i u polumaratonu 2008. i naredne dve godine. Olivera objašnjava da je sa sparing partnerom Stenli Kiprutom i trenerom Slavkom Kuzmanovićem, počela program pripreme za Olimpijske igre 2016. u Rio de Žaneiru: - Prošle godine u avgustu, posle duže pauze zbog povrede, ostvarila sam normu za svetsko prvenstvo u Pekingu, prvo u Zagrebu, što sam potvrdila u Podgorici. Pošto je ovo predolimpijska godina, traže da se norma za OI u Riju potvrdi. Verovatno ću to učiniti na maratonu u Zagrebu, ili Berlinu, što zavisi od drugog dela priprema koje budem sprovela na moru, Kopaniku i na Zlatiboru. Bio je u opticaju Belmeken (Bugarska), ali zbog sredstava verovatno to neću moći da pratim, tako da ćemo se zadržati u starim bazama - kaže Olivera Jevtić i nastavlja: - Nije to samo ostvariti normu. Kada idem na velika takmičenja moj cilj je da budem visoko plasirana. Meni ništa ne znači da ostvarim normu, odem na takmičenje bez trenera, bez odgovarajućih priprema i finansijske podrške. Ovoga trenutka sam trebala da budem tamo gde su moje koleginice, maratonke, u Sent Moricu, Belmekenu, gde je odgovarajuća visina i klima, a ne na Zlatiboru gde je preko 30°C i da dnevno trčim po 40km. To nije moguće bez obzira koliko dobru ekipu i uslove za oporavak imate, ne možete tako brzo da se oporavite na ovakvim vrućinama kao što to pružaju navedeni pripremni centri. Do 2008. godine Olivera je imala jake sponzore, praćene vrhunskim rezultatima, sada je mnogo teže. Ali, kada bilo koji naš sportista ode na veliko takmičenje, svi imamo velika očekivanja, pogotovo kada ste ostavili traga, kao što je to slučaj sa ovom vrsnom dugoprugašicom. Za one vične računanju Olivera Jevtić je za 25 godina, koliko je u atletici, svakog dana, osim ako je bila bolesna, trčala u proseku po 30 km. Često i više od toga. Za to vreme imala je trenutaka kojih se rado seća i onih koje bi da zaboravi. Kao najlepšeg trenutka svoje bogate karijere izvdojila bi srebro sa Evropskog prvenstva u Geteborgu 2006. godine, kada je sa vremenom od 2:30,01 sata osvojila prvu medalju za Republiku Srbiju. Ono što nikako ne bi volela da se ponovi je Kenija od marta ove godine, u koju je otišla bez trenera i zaštite i doživela velike neprijatnosti. Olivera otkriva da je maraton Božja disciplina, i da nije svako predodređen za to. Potrebne su, pre svega fizičke dispozicije, snažna volja, i još hiljadu kockica koji čine telo i duh jednog maratonca. Maraton je disciplina u kojoj učesnici pomažu jedni drugima, i po njoj je to najpoštenija od svih atletskih disciplina. Srpska kraljica maratona kaže da je još uvek ljubav glavni motiv zbog čega trči, nešto bez čega ne može, i još uvek kada trči onda joj sve bude lepo.