Izreka da je “čovek kovač svoje sreće”, za neke je diskutabilna i, da li zbog karakternih osobina ili životnog iskustva, istinitije im zvuči ona koja kaže da je čovek uvek kovač svoje nesreće.

Jedna žena pomerila je granicu spekulacije o ovoj temi i uprkos brojnim nedaćama tokom svog sedamdesetogodišnjeg života uspela da se izbori sa svim i prihvati neizbežno, puna volje i zdrave energije da pomogne drugima. Gospođa Vlasta Elez, rođena Sarajka, danas Novosađanka, završila je višu školu (radila kao PTT službenik), uvek se bavila društveno političkim radom i kroz Aktiv žena u Crvenom krstu našla načina da pomogne ljudima. Profit joj nikada nije bio interes. Redovno učestvuje u pokretima za zdravlje ljudi i od začetka ideje pobornik je „Ishrane budućnosti“, i učesnik – predavač na tri od pet Kongresa „Ishana budućnosti“, koji se, u organizaciji Društva za populacionu politiku „Breg“ poslednje dve godine održava u Novom Sadu. Ove godine govorila je na temu „Od čega umiremo“ želeći da objasni fenomen bržeg starenja ove u odnosu na ranije generacije. Smatra da ljudima nedostaje optimizma i da često ustuknu pred problemima umesto da im se suprotstave i počnu da ih rešavaju. Jedna od njenih najčešćih zapažanja je da ljudi sve manje vole sebe, a kada u sebi nađu lepotu naćiće je svugde, jer se nalazi svuda oko nas.
- Mnogi su izgubili sve da bi stekli bogatstvo, a sa tim bogatstvom nisu mogli povratiti ništa od onoga što su izgubili, niti će ikada povratiti. Ja nemam mnogo, ali živim zadovoljno i srećno. Za nekoga je možda malo, a za mene sasvim dovoljno da fino živim. To znači da sam uvek bila realna u životu. Da sam krivila druge i tražila razlog zašto mi se nešto dogodilo ne bih došla do saznanja da sam nešto od toga sama prouzrokovala. Naravno suočavamo se i sa situacijama na koje ne možemo da utičemo, ali to je druga priča. Moramo da gledamo otvorenih oćiju, da ne budemo pristrasni, prvo prema sebi, a onda prema drugima. Za mene problem nije problem da me obeshrabi nego izazov da ga rešim, savladam, slomim. Ne volim da sam gubitnik, da budem pobeđena. Borac sam i uvek volim da sam u vrhu, kao što pretpostavljam da je većina nas - obrazložila je gospođa Elez.
Ispričala nam je da je još kao dete bila naklonjena prirodnom načinu života, prirodnoj ishrani. Podigla je dvoje dece koju je umesto lekovima, „lečila“ ih, ili pomagala im da trenutne poremećaje balansa njihovog zdrvstvenog stanja prevaziđu namirnicama iz njenog špajza. Nije bila sigurna zbog čega ima aveziju prema lekovima, niti objašnjenje zašto su oni loši, osim instinkta da to nije dobro jer nije prirodno, dok o tome nije počelo da se „glasno“ priča.
- I kao dete trčala sam za stvarima za kojima drugi nisu, npr. kao devojka koristila sam prirodne preparate, volela prirodu. Nisam rođena na selu, ali osećam da tamo pripadam i tamo se fantastično snalazim. Moji roditelji me nisu dali u učiteljsku školu jer su mislili, kako je bilo u to vreme, da ću završiti na selu, a ja sam se na kraju udala za čoveka sa sela, što znači da mi je to predodređeno. Volim ljude koji tamo žive, zdrave, sirove, poštene, neiskvarene. Tamo je sve čisto od vazduha, vode do ljudi – kaže stalno nasmejana Vlasta Elez, koja je zbog tog „večito titrajućeg“ osmeha imala status žene bez problema, što je naravno daleko bilo od istine. A kada joj je bilo najteže uveče bi sklopila ruke poželevši da joj Bog da snagu da izdrži do jutra, a tada će se već nešto rešiti. Najčešće je i bilo tako. Srela je nekog prijatelja, poznanika, nekog ko joj je ponudi rešenje ili joj se ono samo otvorilo.
Gospođa Elez voli da čita i smatra da nema loše knjige, jer se u svakoj nešto može naći. Isto tako veruje da ne postoje loši ljudi i da u svakom od nas ima nešto divno i dobro i 1.000 ljudi da je izneveri, 1.001 će dobiti od nje šansu, jer on nije kriv za one prethodne. Veruje ljudima jer polazi od sebe da nikome ne želi zlo. Ona je humanista koji smatra da svaki čovek ima vrednost koja se ne sme kršiti, i treba joj dati mogućnost da ispolji svoju „dobru“ stranu. Zato je njena najveća zamerka upućena ljudima današnjice nevera jednih u druge.
- Ne znam zbog čega se u ljude uvukao strah od drugih ljudi, strah da će ih neko prevariti, izneveriti, da će im nešto uzeti. Meni je strašno kada nekom nešto poklonim, a volim da poklanjam, i sa podozrenjem me gledaju misleći da ću tražiti nešto za uzvrat. Nije im jasno da nešto može da dobije, a da nije traženo. Ja se osećam divno kada nešto lepo učinim, kažem neku divnu reč, poklonim nešto. Oni koji me poznaju kada im zatreba podrška, savet, razgovor, dođu kod mene, zbog čega sam takođe jako srećna i ispunjena - kaže Vlasta Elez.