Višestruko nagrađivan za kuvarske čarolije, koautor i autor mnogih turističkih i ugostiteljskih časopisa, šef kuhinje profesionalne kulinarske reprezentacije Srbije na Balkan Culinary Competition u Bugarskoj koja je dva puta osvojila prvo mesto, sinonim za neumornog borca za podizanje kvaliteta uslova koji vladaju u ugostiteljstvu u Srbiji, zvezda „Paklene kuhunje“ i najpopularniji srpski kuvar, Saša Mišić, kako mu profesija i radoznali duh nalaže, obilazi manifestacije, festivale u potrezi za pravim srpskim uskusima.

Hedonistički susret sa čovekom koji poznaje izvorno značenje tog pojma, desio se na Sajmu etno hrane i pića koji je odžan krajem novembra u Hali 3 Beogradskog sajma. Čestitali smo mu na uspesima, britkosti i autoritativnosti u nastupima, kazali da je broj jedan u Srbiji, a on je uz osmeh odgovario da to nije tako, da je on samo jedan od mnogih i da je on samo dobio šansu da se istakne. Za ono hedonistički, napominje da je svaki Srbin hedonista, i da nam je ta sposobnost zacrtana u genima. Voli da jede, i zna kako se to radi. Zato je došao da vidi dokle smo stigli, šta pruža naša trpeza, koje ideje imamo i kako odolevamo anglosaksonskom egoizmu -
fast food-u.
Pitali smo, gde je Srbija u odnosu na svet kada je u pitanju kultura ishrane?
- Negde u vakumu, međuprostoru. Imamo ogroman potencijal, i toga smo svi svesni. Imamo pašnjake, jabuke, šljive, onoga ko zna i da peče rakiju i da pravi džemove. Ne nedostaju nam ni zlatne ruke vrednih domaćica i domaćina. Ali, trenutno nemamo zapaženu poziciju u svetu, niti svet uopšte zna za srpsku hranu. Državne boje brane ćevapčići, ajvar, pečenje, splav, noćni provod, Beograd. To su za sada prepoznatljivi srpski atributi, sa kojim nas poistovećuju, na žalost. Da bi to promenili neopodno je znanje, koje je ključ, ne samo kada je reč o kulturi ishrane nego opstanka uopšte. Ko se ne edukuje nema pravo bilo šta da radi. Ne znam da li država radi dovoljno povodom tog pitanja. Ja samo vidim šta se radi na terenu, i ni jednu strategiju koja se ozbiljnije latila posla da u svakom selo koje ima neki lokalni specijalitet, organizuje neku edukaciju ili obuku, bilo da se radi o poljoprivrednim proizvođačima ili nečem sličnom. Ne vidim plan da se povodom toga nešto preduzima, ali vidim da pojedinci trenutno drže, uz pomoć sopstvenog znanja i ogromne volje i ljubavi, srpsku trpezu. To znači da smo bukvalno pred „probojem Solunskog fronta“ srpske kuhinje - smatra gospodin Mišić.
Srbija ima restorane, čarde, salaše, zar to nije dovoljno, pitali smo:
- Treba naći modus i podeliti Srbiju na nekoliko regija. Zatim pažljivo isplanirati strategiju razvoja. Ako jedna regija ima sedam-osam-devet tipičnih proizvoda, treba na njima da se radi, da se tačno označi šta može od toga da se napravi (rakija, sirup, melem…). I onda da se plan razvija do tančina i u svim regijama. To je jedini način ne samo da budemo konkurentni nego, pre i iznad svega, da formiramo našu kulturu ishrane - obajšnjava čuveni kuvar i podseća da stranci iz Srbije ponesu lepe ukuse, ali da je to nedovoljno. Smatraju to senzacijom kratkog daha. Dođu, jedu ajvar i oduševe se. Možda ponesu teglu-dve u svoju zemlju, i kada isprazne njihov sadžaj zaborave. Nedostaju informacije s čim se taj ajvar jede, zašto i kako se jede, kako se još koristi, kako se pravi... Taj stranac koji je probao ajvar, nije se identifikovao sa kulturom ishrane jer mi nismo znali ništa da mu objasnimo. Nije sam proizvod ishrana, nego i način pripreme, korišćenja, ritual obedovanja... To nam je potrebno.
I na kraju, predlog srpskog menija a la Saša Mišić: inteligentna, lepa supruga koja zna da koristi i Smedarevac i da umesi hleb rano ujutru dok vi spavate.