Tradicija obeležavanja Dana Sv. Trifuna na Institutu za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima je poseban doživljaj. Ove godine simboličnim ulaskom u vinograd Žarko Jovanović – General iz Sremskih Karlovaca, kum ovogodišnjeg dana vinogradara i vinara označio je početak rezidbe vinove loze. Ovom svečanom događaju prisustvovao je i novinar i veliki vinski znalac, gospodin Petar Samardžija, koji se rado odazvao da za naš portal TOPSRBIJA.COM kaže koju reč o Fruškogorskom vinogorju, o vladajućim trendovima kada su u pitanju sorte grožđa i vina sa ovog podneblja.

Gospodin Samardžija je istakao da istorija vinarstva na Fruškoj gori seže od naseljavanja prvih ljudi na ovom prostoru. Obično se kaže da je tu rimski imperarot Markus Aurelijus Probus, rođen u Grgurevcima kraj Sremske Mitrovice, zasadio prvi čokot. Međutim, to baš nije tako. Prvi pisani tragovi potvrđuju tu tezu, ali je loza, prema arheološkim tragovima tu sađena i ranije, što potvrđuju nalazi raznih predmeta da se u ovom delu Balkana loza granala, rađala, i sigurno davala dobra vina i puno pre cara Probusa. Ovdašnji čovek je vezan za lozu zato što je sama Fruška gora - SVETA kada je u pitanju sveta biljka – vinova loza.
- Vinova loza je Bogom dana na Fruškoj gori i ništa ne može tako da valorizuje ovu zemlju, ove padine, bregove kao što može vinova loza. Na žalost, posle Drugog svetskog rata, umesto loze na obroncima planine nastanile su se pšenica, kukuruz, šećerna repa, suncokret itd., a loza je krčena zbog loše politike koja je vođena prema njoj. Vinogradi su bili u posedu seljaka. Njemu je bilo zabranjeno da pravi vino osim za svoje potrebe, a grožđe je morao da predaje velikim vinarijama koje su to grožđe prerađivale u vino i prodavale na tržištu. Seljaku je to plaćano ili nije, onako kako, kada i koliko odluče vinarije. Seljak se našao u situaciji da je uglavnom krčio lozu, ostavljao male posede za svoje potrebe, a neke viškove grožđa prodavao „Navip-u“ i drugim vinarijama, kako u kom delu Srbije i Jugoslavije, da bi Jugoslavija, zemlja veliki izvoznik vina, postala veliki uvoznik. Mi i dan danas nemamo vina nego za polovinu svojih potreba. Mi smo kao zemlja žedni vina, a zavisimo od „tuđih zalogaja sunca“ koje uvozimo u flašama iz sveta.
I dogodilo se paradoksalno čudo, da u vreme kada ekonomije sveta posrću, kao i naša, sade se vinogradi i razvija vinarstvo. Mi smo u situaciji da poslednjih desetak godina, kada je država shvatila da treba da uloži u vinovu lozu i da vrati seljaku ono što mu je decenijama uzimala, počela je da se sadi loza. Jedan od banoštorskih seljaka je rekao: “Gde se sadi loza ima nade.” Ona se zaista brzo širila i za desetak godina mi smo u prilici da uživamo u kvalitetnim i lepim vinima, da i na dan Sv. Trifuna, nakon svečeanog obeležavanja početka rezidbe u Sremskim Karlovcima, u Institututu za voćarstvo i vinogradarstvo probamo ne njihova vina nego vina koja su donela vinari uglavnom iz Sremskih Karlovaca. Možda nekom ko ne poznaje ovo podneblje i ovu lozu i vino promakne, da smo uživali pored vina svetskih replika francuskih sorti, pre svega u sortama koje su stvorene u ovom Institutu radom naših selekcionara koji su od kada je 1949. godine stvoren Institut. Njegov prvi direktor, dr Dragi Milosavljević, je počeo da radi na selekciji vinove loze i stvara naše nove sorte. Od tada je stvoreno desetine novih. Danas smo imali priliku da probamo jednu od njih, koja je po meni sorta generacije, a to je SILA. Prof. Sima Lazić je u želji da jednoj sorti sa peska između Dunava i Tise koja se uzgaja u Mađarskoj, Rumuniji i Vojvodini, koja izuzetno rađa, visoke biološke vrednosti, ali daje neutralna vina male jačine, kako su ih ranije zvali „kočijaška“ vina, iliti vina za sirotinju, pokušao da tom vinu da plemićke krvi i ukrstio je sa Chardonnay-om, najpoznatijom francuskom sortom koja i danas dominira u svetu. Dobio je među brojnim sejancima jednog koji se izdvojio. Kasnije je ta sorta nazvana SILA. Ime je dobila po autoru, selekcioneru Simi Laziću koji je umro pre nego što je ceo posao završen. Njegovi saradnici i asistenti dr Vladimir Kovač i dr Petar Cindrić su dovršili posao oko priznavanja sorte i kada je priznata od početnih inicijala SI – Sima i LA – Lazić dali su joj ime SILA: ta SILA se već desetak godina širi i sve više je ima. Od petnaestak vina koja smo probali praznujući Sv. Trifuna od belih vina se izdvojila SILA Milana Petrovića, vlasnika podruma „Petrović“ iz Sremskih Karlovaca, koji ima tri hektara zasada ove sorte i s pravom smo ga prozvali najvećim proizvođačem SILE na svetu. Osim SILE od belih vina izdvojio bih i Sauvignon Blanc, vinarije „Veritas“ bračnog para Bošković.
Možda je nepravedno da pričamo samo o SILI, ali spomenuo sam je jer je to sorta koju sam upoznao i učinio puno da ona živi u praksi i među ljubiteljima vina i među samim vinogradarima. Ali isto tako ima još nekoliko sorti sa Instituta koje zavrđuju pažnju kao što su Panonija i Morava, priznata prošle godine.
Crne institutske sorte demantuju sve tvrdnje da Fruška gora nije podneblje za njih. To je sorta ovde stvorena i koja je dobila ime po rimskom imperatoru Probusu, koji je pre više XVII vekova obnovio sadnju vinove loze po Fruškoj gori - PROBUS. To je sorta budućnosti. Već ima nekoliko proizvođača tog grožđa i vina, a zaslužuje sve veću pažnju i interesovanje kod ljubitelja vina – istakao je gospodin Petar Samardžija.