Mlada, zadovoljna i puna volje za ono što radi. Tako u najkraćem izgleda profil Iskre Kajevske, specijaliste za taksonomiju askomiceta (Ascomycetes), najbrojnije klase gljiva. Među askomicetama mogu da se nađu vrste jednostavnih struktura kao na primer pekarski kvasac, ali i kompleksne jestive gljive (smrčci, tartufi). Za razliku od bazidiomicete (Basidiomycetes) koje imaju šeširić (kao vrganje i lisičarke), askomicite su sitne i jakih boja (narandžaste, žute) i drugačijeg plodnog tela. Većina živo obojenih plesni, koje izazivaju kvarenje hrane su askomicete.
Iskra Kajevska dolazi iz Skoplja gde je diplomirala, a potom i magistrirala na tamošnjem Šumarskom fakultetu. Još za vreme studija zavolela je fitopatologiju, naučnu disciplinu koja se bavi proučavanjima biljnih bolesti i njihovih uzročnika, odnosno, biljnih patogena ili parazita, kao i mere njihovog suzbijanja. Tu je i otkrila da su najčešći uzročnici tih bolesti upravo askomicete. Posle studija, dobila je preporuke da radi na Biološkom institutu, gde se izučava isključivo mikologija i to kod, poznatog stučnjaka na celom Balkanu, prof. dr Mitka Karadeleva. Početkom 2015. godine Iskra Kajevska se seli u Niš i postaje član Gljivarskog društva Niš i jedina, u okviru Društva, koja se aktivno bavi askomicetama. U Srbiji postoje još onih poput nje, kao što je Dragiša Savić sa Fruške gore, koji je ekspert u ovoj oblasti i veliki profesionalac, koji je sam našao, fotografisao, determinisao, preko 1.500 vrsta. Kao mladi član GD ona tek ulazi u ovu priču.
- Problem je što ni u Srbiji, kao ni u Makedoniji, nema dovoljno podataka o tome šta se dešava na terenu. Da bi „ispekla zanat“ potrebno je da u nekoliko narednih godina radim na terenima u Srbiji, kako bih prikupila dovoljno podataka potrebnih za dalji rad. Provela sam godine i na fakultetu i na magistarskim studijama, izučavajući askomicete zato što to zaista volim i zaista me interesuje, bilo kao posao ili hobi. Imam sve što mi je potrebno za rad. Gljivarsko društvo je obezbedilo mikroskop, hemijsku i tehničku opremu. Moj posao je samo da idem u prirodu, tražim gljive i da ih determinišem - objašnjava Iskra Kajevska.
Ona naglašava da je mikologija još uvek dosta neistražena, mlada nauka. Jedan mikolog ne može da obuhvati sva znanja o gljivama, već se mora opredeliti da proučava samo jednu familiju, ili samo jedan red ovih organizama. Iskra se odlučila za askomicete, a i to je ogromno područje. Zadatak gljivara je da daju osnovne podatke. Kada na terenu nađu gljivu, determinišu je, odnosno opisuju njene makroskopske i mikroskopske karakteristike, ostavljaju eksikate, što predstavlja osnov za dalje izučavanje. Jer, posle gljivara dolaze hemičari, farmakolozi, medicinari i dr., kako bi ispitali sva svojstva određene vrste.
- Još uvek nemamo podatke koliko u svetu ima vrsta gljiva. Pretpostavlja se da se ukupan broj kreće oko 1.500.000, a da je do sada istraženo svega 20.000 vrsta. Askomicete su veoma brojne i teško ih je u prirodi uočiti jer su minijaturne. Imate vrste koje su veličine od milimetar-dva, a sa karakteristikama kao i bazidiomicete. Iako tako sićušne, postoji opravdanje za njihovo postojanje. Tokom nekoliko poslednjih decenija XX veka, vršena su mnoga naučna istraživanja vezana za delotvornost lekovitih učinaka gljiva na ljudski organizam. To što zapadna civilizacija tek sada otkriva, istočnoj je poznato već 4.000 godina. Askomicete se koriste i u prehrambenenoj industriji, u proizvodnji npr. hleba i sirćeta – rekla je, sa puno šarma i ljubavi prema ovom ogromnom carstvu, Iskra Kajevska.
Neko interesovanje i ljubav prema gljivama pretvara u hobi, neko u unosan posao, a naša sagovornica u materijal za naučni rad, lično usavršavanje i razotkrivanje još uvek velikih nepoznanica - askomiceta. U znanje i rad Iskre Kajevske mnogo se uzdaju i u GD Niš, ali i u, prošle godine formiranom Mikološko gljivarskom savezu Srbije, smatrajući je vrednom, autoritativnom, ali i osobom koja poseduje jednaku dozu ljubavi i zainteresovanosti za ovu vrstu gljiva.
